OVA KRILA MOGLA BI PONOVO DA SE ZAVRTE „Dnevnik“ u borbi sa vojvođanskim vetrenjačama – Čurug

Od sedam tada sagrađenih vetrenjača na rubovima Čuruga, preživela je jedna – Rođina vetrenjača koja je u međuvremenu postala i jedan od simbola ovog sela. Ova vetrenjača je već generacijama u vlasništvu porodice Stojšin koja nosi i špicnamet odnosno kako u Čurugu više vole da kažu poruganije Rođini te otuda i njeno ime pod kojim se i u Zavodu za zaštitu spomenika kulture vodi kao zaštićen objekat. 

Zahvaljujući predusretljivosti Marije Čupić iz turističkog info centra u Čurugu ekipa “Dnevnika“ je dobila priliku da zaviri u Rođinu vetrenjaču, pri čemu nas je Marija spojila i sa čika Lazom Kaćanskim, lokalnom legendom i hodajućom enciklopedijom Čuruga (doduše uz pomoć štapa). 

- Ono što je posebno interesantno jeste da je kompletan mehanizam vetrenjače napravljen od drveta uključujući i zupčanike i sistem prenosa snage. Vrlo malo ima metala, poneka oplata, poluga ili šrafovi. Kada je u pitanju unutrašnjost i sam sistem za mlevenje žita, ova naša vetrenjača u Čurugu je sigurno najočuvanija od svih preostalih u Vojvodini – tvrdi čika Laza Kaćanski.

Prema njegovim rečima, pre petneastak godina je rađena restauracija unutrašnjosti vetrenjače i tada je utvrđeno da bi vetrenjača relativno lako mogla da se pokrene i makar jednim delom vrati u funkciju.

-Tada je urađen dosta dobar posao i to se i sada vidi po stanju sistema i opreme unutra. Ono što bi još trebalo uraditi je mehanizam koji okreće kompletan krov vetrenjače jer on mora da bude pokretljiv da se hvata povoljan vetar ili da se izbegne neki olujni koji bi mogao da ošteti krila i prenos. Međutim, mislim da bi i to vešti majstori mogli brzo da poprave jer zapravo to su sve prosti sistemi poluga i prenosa snage – kaže čika Laza Kaćanski.

Koliko su Čuružani ponosni na vetrenjaču svedoči i veliki mural koji je oslikan na jednoj od kuća u selu koji kaže „Čuružani ne bojte se gladi dok Rođina vetrenjača radi“. Istina je da je vetrenjača prestala da melje žito pre pedesetak godina, ali kako čika Laza Kaćanski tvrdi, ako bi zatrebalo, ona bi brzo mogla da zavrti svoja krila.

Iako se u vetrenjači poslednji put mlelo žito i kukuruz negde sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u unutrašnjosti zaista deluje kao da bi žrvnjevi mogli lako ponovo da zaškripe. Sva oprema izgleda solidno, drvena građa stara skoro dva veka deluje zdravo, a mlinsko kamenje stoji sa strane i kao da čeka da ih neko opet postavi na svoja mesta pa da se vetrenjača iznutra ponovo sva zabeli od brašna...

Sa druge strane spoljašnost vetrenjače koja se dobro držala prvih 150 godina, sada je isto prispela za makar malo „kozmetičkih radova“. Zidovi debeli oko metar nisu ugroženi, ali na fasadi se vide znaci godina koje je preživela.

- Nadamo se da će se naći neko rešenje i da će Zavod naći novce da se kopletira rekonstrukcija, a možda i vrati funkcionalnost vetrenjači. Ona je i sada atrakcija sela i puno sam ljudi ovde dovodio da im je pokažem i svi su oduševljeni kada je vide i unutra, a kada bi još ponekad mogli i da je pokrenemo, mislim da bi to bio jedinstveni osećaj za svakoga – kaže čika Laza.

Za razliku od nekih vojvođanskih vetrenjača koje su nakon prestanka sa radom ostavljene u ataru na „ničijoj zemlji“ gde su ih prethodnih decenija bile „čerupane“ sve dok se nisu urušile, Rođina vetrenjača u Čurugu se na sreću nalazi u okviru dvorišta kuće u kojoj se stanuje pa je na taj način zaštićena od nepozvanih gostiju, a glavni stražar je veseli  braonski jazavičar po imenu Snupi čijim radosnim okicama i klempavim ušima ništa ne može da promakne...

Kako smo i najavili u jednom od prethodnih nedeljnih izdanja našeg lista, „Dnevnik“ će i u narednim sedmicama nastaviti da obilazi preostale vojvođanske vetrenjače, a o kojoj ćemo tačno pisati naredne nedelje, odlučiće pravac vetra. 

Niko Perković