Одлазак великог ктитора сомборског Градског музеја Зорана Стошића Врањског

Мењале су се државе и државна уређења, али непроменљива је остала склоност самих Сомбораца да учине све не би ли њихов градски музеј, захваљујући свом фундусу, био уврштен у врхунске музеолошке институције. Почев од знаменитог Иштвана Ивањија, преко Еде Маргалића до др Радивоја Симоновића, најзеленијој вароши у овом делу Европе није недостајало ентузијаста који су свој цео радни век посветили унапређењу фундуса варошког музеја. 

Један од таквих несебичних Сомбораца, не рођењем али дефинитивно духом и стваралаштвом, је, на жалост, уочи ове године напустио земљин шар, али као што то обично бива, захваљујући његовом властитом делу али и прегалаштву у опремању музеја, сва је прилика да ће име Зорана Стошића-Врањског, чији легат у Градском музеју Сомбор броји 89 слика, 55 цртежа и богату документацију о животу и раду овог уметника, остати златним словима уписано у градску повесницу. Баш као што су незаборављени сви они који, додуше нису овдашњи коленовићи, али су својим залагањем на промоцији града у коме су се афирмисали и живели, стекли непролазну захвалност.

Зоран Стошић Врањски, српски сликар и писац, рођен је 8. јула 1936. у Врању од оца Јосифа,  наставника музике, и мајке Јелене, поштанске службенице, да би као надарени млад човек сликарске студије завршио у Београду на Вишој педагошкој школи 1961. године сликарском одсеку у класи професора Анте Абрамовића. Прву самосталну изложбу имао је у родном Врању 1955. и мада је самостално излагао више од 130 пута, можда и најдражи подухват му је био то што су институције његовог родног Врања и новог дома, Сомбора, од 1992. године добијали Стошићеве радове у оквиру легата, што су два музеја 2018. овековечили заједничким издавањем монографије уметника под називом „У пространству слике”.

Осим у ликовној уметности Стошић се, поред свог обимног педагошког рада, изражавао и као веома занимљив писац ликовне есејистике, па су му тако објављене књиге и сабране расправе о ликовној уметности „Дванаест тестамената граду Врању“, „Житија сликара“, „Сликарска казивања“, „Приказања фрушкогорских манастира и сликарска прикљученија“ и „Космос над Врањем“. У оквиру својих студијских путовања посетио је Аустрију, Италију, Швајцарску, Немачку, Мађарску, Словачку, Грчку и хиландарску Свету Гору. Приликом боравка чланова посаде Аполо 15 у Новом Саду 1976. године Стошић је поклонио астронаутима своје слике инспирисане Месечевим пределима, приликом чега је један од астронаута, Yon Ирвин, тада изјавио: „Слике које смо данас добили заиста изгледају као терен на Хадлијевој бразди на коју смо се спустили!”. Управо тим поводом Стошић је НАСА-е добио медаљу за сликање космоса и признање од Института Смитсонијан, којих се одрекао током агресије НАТО на нашу земљу 1999.

Како наводе стручни познаваоци његовог дела, сликар космоса и православних монаха, помирио је у свом раду модерни израз, чак у веома смелим решењима у кључу асоцијативног сликарства и апстракције, са духовним вертикалама усмереним према вечним истинама. Сликарство косимичких предела обасјаних светлошћу која нема свој физички извор спајало се са лицима монаха и њиховом духовном светлошћу. 

М. Мћ