Нижим ценама паланачке брице боре се за промет

Пре пар деценија ова варош имала је строгу поделу на мушке и женске фризере, а највише брица радило је у берберницама или салонима у самом центру града. У популарној узаној улици, на бившим корзоу, сада Улици академика Милана Курепе, било је четири берберина (Матић, Опришко...) и два женска салона, а данас нема ниједног.

Као да су бербери у данашња модерна времена добро проценили где и у ком делу града недостају. Тако их је највише у Варошком шору, односно Улици Краља Петра Првог, или на ћошковима у близини пијаце, трговачког и административног дела Паланке. Данас овде ради десетак фризера који шишају мушкарце, а има их и по периферији. Очито је да је и конкуренција појачана, јер број младих као да је открио овај исконски занат као сигуран и солидно плаћен посао. Човек се мора, чешће или ређе, шишати и бријати све до смрти, по сили природних закона, а то се мора и платити.

Када погледате ценовнике услуга у берберницама, неке цене су истакнуте као рекламни панои на шоровима, па некада подсећају на рекламе за сезонске попусте или распродаје у продавницама мешовите робе. Види се да је овде у току тржишна утакмица, борба за муштерије, али добро осмишљена стратегија која има посебне понуде за различите категорије потрошача.

Учење заната од искуснијег као диплома

Интересантно је да су у Бачкој Паланци брице занат училе од старих мајстора, а сада, веле, има нека школа у Новом Саду, мада је део млађих фризера, поред талента и праксе, завршавао разне курсеве. У овдашњој Средњој стручној школи „Др Радивој Увалић” школују се трговци, конобари, кувари, али не и фризери. Један од оних који је као брица отишао у пензију вели да му током радног века диплому нико никада није тражио сем у Фонду за ПИО када је поднео захтев за пензију, али не због провере стручности већ због утврђивања степена образовања.

И док у појединим берберницама имају само две цене, односно 350 динара по глави за шишање, било да је реч о декици, или бебану, а бријање 150-200 динара, у другим има и других цена и понуда. Тако су, без обзира да ли је реч само о подшишавању, шишању на нуларицу, или захтевнијем захвату на глави, цене у појединим салонима 350, 300, или 250 динара. Нема попуста за пензионере, али је приметно да их је све мање у таквим радњама, јер разлику од 350 до 150 лако је израчунати и остварити у џепу. Они који најскупље наплаћују кажу да су они прави мајстори, а ови што шишају јефтиније су, веле приучени, почетници и да свако има своју муштерију.

Млађи бербери, пак за старије кажу да их је време прегазило, јер, наводно, знају да шишају само на лонац, а наплаћују као да су уметници.

Углавном, посла има за све и ретко ко затвара берберницу, осим што се сви некако селе ближе центру вароши. Овог лета води се права борба за пензионере, јер се зна да су они, по старинским навикама, најчешће муштерије. Шишање је, кажу, ритуал, прилика да прошетају нову форму главе без косе на ушима и врату, чиме чувају и крагне од прљања. Тако се, на пример, позивају у берберницу где ће их ошишати за 200 динара, а већ пар стотина метара даље нова берберница седим главама нуди бољу погодност - шишање 150 динара.

Није рекост да се код мушких фризера шишају и жене, јер су женски фризерски салони много скупљи, па тамо када мајсторица узме маказе већ рачуна „пет стоја”. Приметно је да радње са нижим ценама имају посла, а они који тврде да старе муштерије остају без обзира на цену то поткрепљују као навику на једне новине, цигарете, пиво, навијање за фудбалски клуб...   

Текст и фото: М. Суџум