На падинама Фрушке горе крије се 1.500 врста печурака
Гљиве највише бујају у влажним и заклоњеним теренима због чега се углавном могу срести у мешовитим шумама, на пањевима, гранама и опалом лишћу, и међу маховином. Опстају током свих годишњих доба, чак и зими, али најзаступљеније су од пролећа до касне јесени.
Једно од идеалних станишта је Фрушка гора чији климатски услови посебно погодују развоју ових организама, па не чуди податак да је до сада регистровано око 1.500 врста.
Сезона печурака се полако ближи, а неки од најукуснијих специјалитета од гљива могу се пробати у ресторану “Oppidulum арена” на Иришком венцу. Екипи „Дневника“ препоручено је да окуси јело занимљивог назива - „птичије гнездо“. У њему су испод наренданог сира били сакривени добро зачињени шумски шампињони, вргањ, лисичарка, сунчаница и рујница. Уверили смо се да гљиве, иако нису популарне у нашој кухињи као код комшија Румуна или у Словенији, ипак могу да замене месни оброк.
И док смо уживали у укусима природе, власник ресторана Дејан Иванић нас је упознао са светом печурака. У његовој гостиони припремају се јела од гљива које су сакупљене током године на падинама Фрушке горе.
- Како се мења клима тако се мења и доба бербе печурака; ипак, највише их има током септембра, октобра и новембра – рекао је Иванић. - На Фрушкој гори могу се наћи гљиве готово свих врста: од лековитих и отровних до јестивих, па и халуциногених. Једна од најзанимљивијих гљива је храстова сјајница, односно реиши како се често рекламира. Позната је по томе што ревитализује организам, подиже имунитет и помаже у борби против многих болести. Многи је пазаре у апотекама, али то су гљиве одгајане у вештачким условима, па се не могу поредити по квалитету, јер се разликују пре свега по количини минерала који делују благотворо на организам.
Сечом шуме, која је све чешће на Фрушкој гори, уништавају се станишта печурака. А према речима нашег саговорника, будућност гљива зависи од нашег односа према овој војвођанској „планини“.
- Већина посетилаца није едукована за бербу. Често ишчупају целу гљиву оштећујући мицелијум (паучинасте разгранате нити које обавијају земљиште, дрво на коме се развија печурка), па гљива више не може да расте – појашњава Иванић. - Саветујем им да беру само надземни део да би и следеће сезоне на том месту никле нове печурке. Љубитељи природе треба да сакупљају само оне гљиве за које су сигурни да су јестиве, те да не уништавају (газе и шутирају) врсте које не препознају.
За крај гостопримства, наш саговорник је закључио да бисмо требали бити захвални природи што је омогућила да је Фрушка гора оаза за печурке и што можемо бесплатно да уживамо у њиховом укусу.
Интересантно је да се и скупоцени бели и црни тартуфи крију на Фрушкој гори. Многи сматрају да је бели фрушкогорски тартуф квалитетнији него они из северне Италије. Тартуфи углавном расту око стабала кестена, храста, беле тополе и лешника. Ловци на тартуфе су открили да је Фрушка гора богата овим “црним и белим златом”, па како кажу, трагачи су постали чести гости.
Силвиа Ковач