Na padinama Fruške gore krije se 1.500 vrsta pečuraka
Gljive najviše bujaju u vlažnim i zaklonjenim terenima zbog čega se uglavnom mogu sresti u mešovitim šumama, na panjevima, granama i opalom lišću, i među mahovinom. Opstaju tokom svih godišnjih doba, čak i zimi, ali najzastupljenije su od proleća do kasne jeseni.
Jedno od idealnih staništa je Fruška gora čiji klimatski uslovi posebno pogoduju razvoju ovih organizama, pa ne čudi podatak da je do sada registrovano oko 1.500 vrsta.
Sezona pečuraka se polako bliži, a neki od najukusnijih specijaliteta od gljiva mogu se probati u restoranu “Oppidulum arena” na Iriškom vencu. Ekipi „Dnevnika“ preporučeno je da okusi jelo zanimljivog naziva - „ptičije gnezdo“. U njemu su ispod narendanog sira bili sakriveni dobro začinjeni šumski šampinjoni, vrganj, lisičarka, sunčanica i rujnica. Uverili smo se da gljive, iako nisu popularne u našoj kuhinji kao kod komšija Rumuna ili u Sloveniji, ipak mogu da zamene mesni obrok.
I dok smo uživali u ukusima prirode, vlasnik restorana Dejan Ivanić nas je upoznao sa svetom pečuraka. U njegovoj gostioni pripremaju se jela od gljiva koje su sakupljene tokom godine na padinama Fruške gore.
- Kako se menja klima tako se menja i doba berbe pečuraka; ipak, najviše ih ima tokom septembra, oktobra i novembra – rekao je Ivanić. - Na Fruškoj gori mogu se naći gljive gotovo svih vrsta: od lekovitih i otrovnih do jestivih, pa i halucinogenih. Jedna od najzanimljivijih gljiva je hrastova sjajnica, odnosno reiši kako se često reklamira. Poznata je po tome što revitalizuje organizam, podiže imunitet i pomaže u borbi protiv mnogih bolesti. Mnogi je pazare u apotekama, ali to su gljive odgajane u veštačkim uslovima, pa se ne mogu porediti po kvalitetu, jer se razlikuju pre svega po količini minerala koji deluju blagotvoro na organizam.
Sečom šume, koja je sve češće na Fruškoj gori, uništavaju se staništa pečuraka. A prema rečima našeg sagovornika, budućnost gljiva zavisi od našeg odnosa prema ovoj vojvođanskoj „planini“.
- Većina posetilaca nije edukovana za berbu. Često iščupaju celu gljivu oštećujući micelijum (paučinaste razgranate niti koje obavijaju zemljište, drvo na kome se razvija pečurka), pa gljiva više ne može da raste – pojašnjava Ivanić. - Savetujem im da beru samo nadzemni deo da bi i sledeće sezone na tom mestu nikle nove pečurke. Ljubitelji prirode treba da sakupljaju samo one gljive za koje su sigurni da su jestive, te da ne uništavaju (gaze i šutiraju) vrste koje ne prepoznaju.
Za kraj gostoprimstva, naš sagovornik je zaključio da bismo trebali biti zahvalni prirodi što je omogućila da je Fruška gora oaza za pečurke i što možemo besplatno da uživamo u njihovom ukusu.
Interesantno je da se i skupoceni beli i crni tartufi kriju na Fruškoj gori. Mnogi smatraju da je beli fruškogorski tartuf kvalitetniji nego oni iz severne Italije. Tartufi uglavnom rastu oko stabala kestena, hrasta, bele topole i lešnika. Lovci na tartufe su otkrili da je Fruška gora bogata ovim “crnim i belim zlatom”, pa kako kažu, tragači su postali česti gosti.
Silvia Kovač