Млади после факултета: Јован Дебељачки хоће лешнике и говеда

Све више њих после факултета се враћа кући и на породичним имањима преузима од родитеља послове у жељи да унапреде имање, не осврћући се при томе на то како су земљу обрађивали њихови преци.

Један од њих је и наш саговорник дипломирани агроекономиста  Јован Дебељачки из Надаља, који се определио за то да настави да живи у селу и уз родитеље настави традицију бављења пољопривредном производњом.

Газдинство Дебељачких је огромно, ове године у аренди обрађују 700 хектара земље, а од давнина су сејали кукуруз, пшеницу, соју и шећерну репу. Имају и задругу у којој је још девет задругара и око 90 коопераната.

Али је Јован, још док је био на факултету, одлучио да породица купи већ подигнут засад лешника на којем су сорте „истарски дуги”, „халски yin” и „тонде ђентиле”.

Хтео је, каже, да проба нешто ново, што до сада Дебељачки нису радили, и није се покајао. Сада размишља чак и о проширењу засада још три до четири хектара јер се за то отварају могућности преко ИПАРД фондова и подстицаја које дају Министарство и секретаријати. Уз то, додаје, око лешника нема много посла, једино што је скупа радна снага за онога ко нема скупљачицу плодова, што је њихов случај, па је у структури трошкова то највећа ставка.

– Воћњак нисмо подигли већ га купили пре шест-седам година у мало запуштеном стању, у четвртој години. И тек сада имамо интезивну производњу – каже наш саговорник.

По литератури, наводи Јован, лешник треба у трећој години да почне да рађа, а негде у десетој години да достигне пуни род.

– У нашем искуству није било тако, а разлог за то је био што ранији власник није примењивао одговарајућу агротехнику, пре свега није га одржавао, косио и фрезирао, а онда није примењивао ни потпуну хемијску заштиту. И тек сада из године у годину приноси се дуплирају у односу на ранију годину, па су тренутно 1.700 килограма по хектару.

Мада је лешник све присутнији на војвођанским њивама – на подручју општине Србобран има га на десет хектара – Јован каже да је тржиште неограничено. – Моје искуство каже да се лешник може продати не само накупцима већ и кондиторској индустрији.

Како каже, већ је добијао подстицаје за лешнике, ради куповине система за наводњавање, трактора, опреме за крцкање лешника.

– Издвојио бих наводњавање уз помоћ сунца. За то сам урадио пројекат и добио подстицај од Покрајинског секретарија за енергетику. Направили смо соларена панеле, који скупљају Сунчеву енергији и покрећу електропумпу уз помоћ које се лешници наводњавају – истиче Јован. – То је одржива производња, не користи се гориво и чува се животна средина.

Тај млади школовани пољопривредник каже да планове има, али да они зависе од новца. Његова визија је товно говедарство, да би примарне производе искористио за исхрану стоке.

– Та идеја је још далеко, и умногоме зависи од ИПАРД конкурса, које пратим – наводи он.

Без наводњавања нема пољопривреде

Гледајући уопште српску пољопривреду, агроекономиста Јован Дебељачки сматра да је потребан национални програм за наводњавање ораница и да у том пројекту треба да се сви уједине, од локалне заједнице до Републике.

– Потребан је велики новац и зато треба национално јединство јер ћуди климе нас опомињу да, уколико се наставе велике врућине, од домаће пољопривреде без заливања неће бити ништа – наглашава он.

Док не крене с том инвестицијом, Дебељачки мисле на преча улагања. Имају силос за складиштење усева, али немају кип-рампу ни избетониран прилаз складишту.

– Зато радимо пројекат да преко ИПАРД-а обезбедимо новац за те две ставке – закључује он.

З. Делић

ФОТО: В. Фифа