Љубиша Павић из Адашеваца је командовао по касарнама, али и у боксерском рингу

Четири разреда основне школе похађао је у оближњим Сремским Лазама, а потом уписао нижу гимназију у Винковцима, где му је отац био општински чиновник. Но, једног дана се вратио са посла утучен и рекао укућанима да се морају селити јер за Србе више нема посла. Већ ујутро кренули су за Шабац, где се малишан школовао наредне четири године. - Једном поред школе случајно затекнем два пилота са кацигама, који су причали како је лепо летети, што ми је запалило машту, мада нисам ништа знао о авионима - добро се сећа тог дана Љубиша. - Ипак, гутао сам сваку реч и помислио да од њих нема моћнијих људи на свету.

Сазнао је да школа за пилоте постоји једино у Мостару и из тад оскудне доступне литературе све научио о сваком делу авиона, мотору, крилима, хоризонталним и вертикалним стабилизаторима, репу, закрилцима и доста још тога, па му се чинило како је спреман да одмах ускочи у кокпит и вине међу облаке. Но, није успео да испуни увек више него строге услове (осим интелектуално-физичке спреме потенцијалних полазника, подразумевали су и тзв. „морално-политичку подобност“ родитеља) да упише толико жељену школу.

У шидском војном одсеку су му, да га некако утеше, препоручили у љубљанској Војно-техничкој школи, одељење везе, која производи механичаре, чиме није био превише одушевљен и помислио како је боље да узме пушку и постане врхунских стрелац. Ипак, из Словеније је са тек 19 година, као водник, послат по службеном распореду у Крагујевац. И није му било баш лако.

- Многи војници били су старији од мене, ја једва почео да се бријем и на почетку није било једноставно да са њима комуницирам, а камоли да им командујем - вајка се Павић. – Ипак, приметио сам да војници имају своју етику и не треба да им је неко одозго намеће. Није ми промакло да војник кога су звали Гаринча стално муштра саборца Јованчу. Питам зашто то ради, а он објасни: „Ако га код куће нису научили да не забушава, онда то мора овде„.

Било ми је досадно да их свако мало учим, рецимо, како да стављају гас-маске на полигону, па сам тражио да ме пребаце у радионицу центра за обуку војника, где сам унапређен у начелника. Предавао сам теоретске, а потом и практичне предмете будућим везистима.

Имао сам касније у јединици 50 војника, регрутованим са дипломама бравара, алатничара, електричара, водоинсталатера и других заната, који су прегледали кухиње по касарнама и караулама наше армијске области и сервисирали неисправне уређаје и инсталације. Имали смо и „ћату„, који је све то евидентирао, приде је био врстан кувар и моји су војници јели боље него цивили. Кад кренемо на терен, водили би лекара, који је прегледао по околним селима мештане, док им наши мајстори поправљају шта год треба.

Док је био са војском на Голији посећивао је Љубиша богомоље настале у време Немањића, што није баш било идеолошки пожељно. Као већ пензионер обрео се 2000. године у „српском Сибиру”, баш на велики црквени празник, и у порти једног манастира за столовима затекао обиље јагњетине, ћевапа и печења пред војницима. Народ није заборавио све добро што су за њих учинили.

Приближио се Павић завичају 1969. кад је добио прекоманду у Нови Сад, где је са чином заставника кончано скинуо униформу. Стизао је свих тих година да постане и уважен боксерских судија, у време кад су рингом владали шамиони као Мате Парлов, Марјан Бенеш, браћа Качар… па арбитрирао широм државе. Ни као пензионер није могао да седи залудан, већ је гајио пчеле, а његов воћњак увек је био под конац удешен.

Имао је узорну војничку и спортску каријеру, али не толико среће у приватном животу. Венчао се 1965. са Милицом, професорком српског језика и књижевност, али је она била слабог здравља, оболела је и како тад није било адекватних лекова, убрзо је преминула. И друга супруга Лепосава је била професор и из тог брака Љубиша има ћерке Јелену и Наталију. Након развода се оженио Меланијом, али кад се разболела мајка његове деце посећивао ју је у болницу све док није умрла. То му тадашња супруга није опростила и разишли су се. Скрасио се са Бисерком Милутиновић из родног Адашеваца, где најзад спокојно живи.

        Драгољуб Савичин