Културна баштина Војводине – Врбас: Гроф због чијег је дворца пруга променила правац

Маестро каже да му је само ово улично музицирање преостало као и оном његовом кикиндском колеги од пре две недеље - који свира „на са’ранама”. Можда би њихове колеге из градова могли да се угледају на музичаре из провинције који се нису препустили „судби клетој” и кукању да им држава надокнади губитке. Настављамо улицом која и даље носи име Маршала Тита, вође по коме се од 1983. до 1992. звало цело место и општина - Титов Врбас. На једној од зграда - црвена табла са натписом: „Црногорско национално вијеће” и обавештењем поред у којем се каже да објекат Министарству вањских послова Црне Горе уступа - МК Група.

Стижемо до здања некадашњег биоскопа „Слобода” грађеног 1918. по узору на идентични кино у Берлину. После пожара 1989. зграда је претворена у продавницу (!) и данас је у њој радња трговинског ланца „Гомекс”, фасада је у лошем стању а две скулптуре на врху су видно окрњене. Старији Врбашани сећају се како су се на крају труба које су држале скулптуре - налазиле мале лампе које су светлеле када је филмска пројекција била у току.

Зграда Ватрогасног дома у Врбасу са торњем налази се у центру града, подигнута је 1937. а освећена и усељена 1939. Изградњи Ватрогасног дома са торњем предходило је оснивање Добровољног ватрогасног друштва у Новом Врбасу 1904. и две године касније оснивање ДВД у Старом Врбасу.

Грко-католичка (русинска) црква је саграђена 1944. а посвећена је Покрову пресвете Богородице. Пројекат за нови  храм израдио је истакнути архитекта Володимир Сичинскиј, који карактерише успешна синтеза архитектонских елемената препознатљивог украјинског стила и елемената традиционалног војвођанског барока. Орнамент у црквеном ентеријеру насликао је Ружичка, а иконостас је, осим царских двери, које су донете из старе цркве у Куцури, осликао Петар Ризнич.

Градња Методистичко-евангеличке цркве почела је пред први светски рат а завршена и освештана је 1922. Црква има два висока неједнака торња, типична за америчку архитектуру тог времена са јаким печатима модерне. После Другог светског рата црква је остала готово без верника и здање је дуго било запуштено да би 2005. била обновљена.

Стижемо и до Римокатоличке цркве на којој су у току радови на изолацији од влаге. Богомоља је саграђена 1884. а њена претеча била је прва католичка школа из 1872. Као посебна драгоценост у цркви, над олтаром, истиче се слика Безгрешног зачећа којем је храм и посвећен. До 1908. службе су биле на мађарском, хрватском и немачком а од тада - само на мађарском.

Православна црква у Старом Врбасу посвећена је празнику Ваведења пресвете Богородице. Црква је саграђена 1738. и грађена је у барокном стилу. Иконостас је радио Јован Кистнер 1862, а иконе је осликао Јован Клајић 1858. у духу назаренског сликарства. На спољним зидовима цркве узидано је неколико надгробних споменика. Међу њима се истиче спомен обележје свештеника Симеона Којића и супруге Макрене. На предњој фасади такође се налази мермерна плоча са натписом погинулих староврбаских војника у Великом рату. У порти цркве налази се биста Арсенија Чарнојевића који се у време велике сеобе, по предању, зауставио на том месту. У Новом Врбасу саграђен је и Храм Вазнесења Христовог, друга православна црква у месту - испред које је пре две године постављен јединствен Споменик српским гуслама рад вајара Љубисава М. Срдановића.

Градња Калвинистичке цркве званично је почела 1821. Грађевинске радове спроводио је Јакоб Најшвердер из Куле. Црква је освећена 1824. а торањ је довршен 1861. Пет година касније купљене су оргуље и постављен је дрвени торањ који је 1928. замењен новим зиданим и црква добија свој коначан изглед. На врху торња налази се звезда а не крст, што је обележије калвиниста. Такође, изнад црквених врата стоји масонска пирамида са „свевидећим оком”. Ова црква је од свих у Врбасу у најзапуштенијем стању али смо на вратима затекли обавештење на мађарском да се богослужења обављају недељном у 11.

Лутеранска евангелистичка црква у Врбасу обновљена је прошле године и после више деценија запуштања заблистала у пуном сјају.

Шта вам је прва асоцијација на Врбас? „Карнекс”, црногорски колонисти, „Витал”? Серијал „Културна баштина Војводине” и препорука Дејана Масликовића из Министарства културе и информисања одвели су ме у овај град који је много, много више од онога што већина нас мисли. За почетак - цркве шест различитих конфесија и трагови седме - синагоге која је срушена после Другог светског рата, као и већина од 76 јеврејских храмова колико их је било у Војводини пре Холокауста. Врбас, који је Густав Крклец својевремено назвао Олимпом у равници, данас има: православну, римокатоличку, гркокатоличку, методистичку, калвинистичку и лутеранску цркву. Наш домаћин, Зденко из Туристичке организације Врбаса одвео нас је прво до Ликовне галерије где смо затекли припрему изложбе посвећене сликарима који су рођени или су живели у овом месту: од Јожефа и Беле Пехана преко Еугена Кочиша и Јелене Булајић до Радована Јокића…

Радове са 320.000 евра или 100 милиона форинти, финансирала мађарска влада у склопу пројекта ревитализације хришћанских цркава у Војводини, којим је обухваћено 11 таквих здања.

Изграђена је у барокном стилу, а њен свод краси фреска „Лутер пред судом у Вормсу”, дело чувеног сликара Јожефа Пехана родом из Врбаса (његов унук Бела и даље живи у овом граду). У парку испред цркве до краја Другог светског рата била је, једина у свету, реплика споменика Мартину Лутеру, чији се оригинал налази у Дрездену.

Споменик је откривен 1931. а 1944. пред крај рата оборен са постоља и унесен у цркву, да би 1947. године био претопљен у овдашњој Шећерани.

Постоји иницијатива да се на истом месту опет подигне споменик Мартину Лутеру што, ако се имају у виду скорашњи добри односи са Немачком и слављење „протестантске радне етике” сасвим сигурно неће бити проблем.

Иако се демографска слика Врбаса непрекидно мењала, бурна историја 20. века потпуно је избрисала једну заједницу и о њеном присуству овде сведочи само неколико трагова. Реч је, наравно о Јеврејима који су живели у Старом Врбасу још у 18. веку где су имали свој молитвени дом и помињу се у документима од 1772. Након оснивања Новог Врбаса, Јевреји се у њему помињу већ 1809. где се досељавају са територије Моравске и Словачке. У тридесетим и четрдесетим годинама 19. века у Старом и Новом Врбасу је живело укупно 250 Јевреја.

Модерна синагога је изграђена 1914. а освештана је након Првог светског рата 1920. године. Зграда синагоге била је импозантна са четири торња и куполама покривеним бакреним лимом. Изграђена је у једној варијанти сецесије. До данашњих дана сачувана су три спољна фасадна стуба као и унутрашњи стубови који су уграђени у зграду тадашњег Дома културе, а данас просторије Народне библиотеке. Табле на којима се налазио натпис Десет божијих заповести, у Врбасу су остале после Другог светског рата, а крајем педесетих година су однете у Израел.

Док крећемо у обилазак репрезентативних врбашких вила, Зденко нам прича како је његово родно место Савино Село, 1936. у време док се звало Торжа а у њему већински живели Немци - на Сајму туризма у Барселони проглашено за најбоље уређено село у Европи. Трагови те уређености када је реч о вилама и палатама приметни су и данас како у Врбасу тако и у селима око њега - али је већина објеката у доста запуштеном стању.

Највеће здање је Дворац Табори који је саграђен половином 19. века за „извесног барона”. Почетком 20. зграду је откупио Табори Ђула, где је живео са својим кћерима. Таборијеви су се бавили угоститељством, виноградарством, воћарством и производњом и трговином житарицама. У непосредној близини дворца је била гостиона породице Табори, која је донедавно радила под другим именом и у власништву другог газде. Породица Табори је задржала дворац до 1944. када им је држава запленила посед. Постоји легенда која говори како је поменути барон био толико моћан да је при изградњи пруге од Суботице до Новог Сада послао писмо у Беч како би му тадашње власти Аустроугарске омогућиле да пруга прође баш поред његовог поседа. Када се погледа карта Војводине може се видети да је железничка пруга кроз бачку равницу изузетно права. Само код прилаза Врбасу, градитељи су направили једну велику кривину како би пруга прошла кроз источни део места, тик уз Дворац Табори а затим се поново исправља и наставља истим правцем.

Дворац је дуго био запуштен а данас је у власништву Ј.П. „Врбас Гас” и темељно обновљен.

Чувену Томанову вилу у Улици Маршала Тита саградила је у стилу мађарске сецесије почетком 20. века јеврејска велепоседничка породица Томан, као репрезентативну кућу за становање. Породица Томан је имала велике поседе на северу врбашког атара и бавила се пољопривредом и трговином житарица. Након Томанове смрти, у вили су до Другог светског рата живеле његова удовица и две кћерке. После рата у вили је кратко време био смештен катастар општине Врбас.

1974. је овде била смештена Завичајна збирка о којој  је бригу водио локални професор историје и љубитељ старина - Иштван Ђенге.  Из ње је настала данашња колекција Градског музеја коју ћемо касније да посетимо. Данас се у Томановој вили налази ДДОР, објекат је у солидном стању али су бочни зидови ишарани графитима.

Када смо улазили у град приметили смо једну од вила са леве стране Улице Маршала Тита. Вратили смо се да је погледамо. Домаћини су нас упозорили да у њој живи старија жена, Ромкиња, која није баш расположена према знатижељницима. Стигли смо пред капију данас запуштене али, види се, некада раскошне виле и док сам извадио телефон да је фотографишем, на трему се већ појавила „газдарица” са метлом у руци и почела да виче. Сцена као из „Ивице и Марице”. Пар лепих речи и смирила се, испричала нам је да је вилу добила од општине на кориштење (!) јер је социјални случај и пошто су јој „два мужа убијена”. Занимљив избор општинара за намену овако репрезентативне виле али боље је и тако него да је неки новопечени тајкун сруши или „преуреди” у по свом укусу што је услед помањкања адекватне заштите од стране државе - на жалост, чест случај.

Роберт Чобан