Културна баштина Војводине: Сомбор

Сећам се непрегледних дрвореда по којима је Сомбор добио епитет најзеленијег града у тадашњој држави.

Тетка Јулијана се давно преселила на сомборско Велико католичко гробље, нема више ни хотела "Слобода", још се само "фијакер стари" држи…

Двадесет година касније, у фебруару 1999, у освит бомбардовања, у Сомбору смо моја сестра Лидија, Драшко Ређеп и ја, овога пута у гостима код Ирме Ланг, славне управнице Галерије "Милан Коњовић" која је на њеном челу провела чак 42 године…

У октобру 2015. у Сомбору смо у сарадњи са Галеријом "Милан Коњовић" на чијем је челу тада био већ Петер Мраковић организовали сјајну изложбу "Милан Коњовић: Један сликар, 15 фотографа: 30 уметничких дела". Тада је 15 савремених српских фотографа изложило своје радове инспирисане делима славног сликара.

Ево ме поново у Сомбору, септембар је 2020, овога НАЛЕД нас је окупио у славу "Стапарског ћилима". На рецепцији хотела "Андрић" чекам америчког амбасадора Ентонија Годфрија да заврши са регистрацијом. Пошто је амбасадор постао славан на друштвеним мрежама по својим гастрономским постовима, дан пред пут у Сомбор питао је своје пратиоце коју храну из овог дела Војводине би му препоручили. Поред амбасадора САД са нама су дипломате из још десетак земаља (Немачка, Израел, Финска, Канада, Египат, Аустрија...), Маја Гојковић, Зорана Михајловић, Бранкица Јанковић... Нови градоначелник млади Антоније Ратковић, родом из Бачког Брега, даје све од себе да буде добар домаћин овом шароликом скупу.

Вечерњу туру по сомборским знаменитостима започињемо у Народном позоришту, театру који непрекидно ради од 1882. Протеклих неколико деценија овде су своје представе постављали најбољи југословенски и српски редитељи, а од 1993. Народно позориште у Сомбору сезону затвара Позоришним маратоном, манифестацијом током које се три дана и три ноћи смењују најбоље позоришне представе из региона.

У излогу стоји плакат за "Семпер Идем", шестосатну хит-представу Горчина Стојановића по тексту славног Сомборца Ђорђа Лебовића. Док стојимо на великој сцени, домаћини нам објашњавају да горе високо стоји кулиса коју је осликао Милан Коњовић.

Пар корака даље дочекује нас наш стари знанац Петер Мраковић, овог пута у улози првог човека Градског музеја који своје корене вуче од 1883. године када је основано Историјско друштво Бачко-бодрошке жупаније.

После Другог светског рата свечано отварање Музеја у кући Јулија Ледерера, где се и данас налази, обављено је 27. октобра 1945, када је за директора постављен Милан Коњовић. Музеј је отворио књижевник Вељко Петровић, а изложба којом је Музеј отворен била је колекција слика југословенских аутора у власништву Павла Бељанског.

Етнографски део сталне поставке осликава разноврсну етничку структуру Сомбора и села око њега коју данас чине Срби, Буњевци, Шокци и Мађари.

У Ликовном оделењу музеја налази се импресивна колекција али је на жалост због ограниченог простора изложен само њен мали део. Најстарије слике ликовне збирке потичу из 18. века. Значајну улогу и место у сликарству тога периода има Теодор Димитријевић Крачун, један од највећих сликара српског барока. У Музеју се чува икона „Вазнесење Христово”, затим многе друге вредне иконе, као што су „Богородица са малим Христом”, рад Арсенија Вујића из 1796. године или олтарска пала „Распеће Христово”, рад Матије Ханиша из 1794. године. Најлепши детаљ у овој просторији је стилска уникатна пећ „Hardmuth” из 18. века. На изложби су и портрети чувених сликара–класициста: Арсенија Теодоровића и Павела Ђурковића. Најзначајнији примерак историјског романтизма је монументални портрет аустријске царице Елизабете, рад Тан Мора (сликара из Бечеја о којем сам писао пре неколико недеља) из 1875.

Док излазимо из музеја Петер нам на степеништу скреће пажњу на оригинал чувеног сомборског сунчаног сата на којем пише: "Један од ових ти је последњи". Сунчани сат је постављен на зиду Жупног двора (Плебаније) поред катотоличке Цркве Св. Тројства у центру Сомбора. Сунчани сат на сомборском Жупном двору пројектовао је и начинио Јован Чокор, тадашњи професор у сомборској Српској учитељској школи (Препарандији), а касније, од 1847. до 1852. године, и управник ове школе. Чокор је, према сведочанствима савременика, био човек тешке нарави, у честом сукобу са колегама и ученицима, али и са грађанима Сомбора...

Сат је богато осликан, а слика изнад часовника више пута је преправљана и обнављана током prеthodna два века, а пре седам година пренета је у Градски музеј јер је претила опасност од потпуног пропадања. На месту дотадашњег сунчаног сата начињена је успела реплика, а метална шипка, односно показивач сатнице, остао је непромењен.

Док шетамо ка Галерији "Милан Коњовић" распитујем се код домаћина о судбини чувеног сомборског хотела "Слобода" са почетка приче. Сомбор је свој први хотел добио 1856. , а његово прво име „Код француског цара” услед историјских турбуленција (Француско-пруски рат 1870-1871 и пад цара Наполеона Трећег) промењено је у „Ловачки рог”. Завршетак Првог светског рата доноси и ново преименовање у „Слобода”. Нови део хотела који изгледа као огроман силос пројектовао је архитекта Ђорђе Љубинковић, почео је са радом 1980. Хотел је имао је незамењиву функцију код смештања италијанских ловаца током осамдестих и смештању родбине војника из целе некадашње Југославије, који су служили војску у Сомбору, тада јаком војном центру са преко пет хиљада војника.

Децембра 2004. године, након што га је купио конзорцијум који су чинили Богдан Маглић, чувени нуклеарни физичар из САД, пореклом Сомборац, и Наташа Тирагић, хотел добија свој последњи назив „ИнтерНацион”. Међутим, нестанак велике земље и великог војног гарнизона и касније економска криза 2008. довели су до драстичног пада броја гостију и коначно затварања хотела 2009. године уз поприлично незадовољство Богдана Маглића односом државе према инвеститорима.  Случај сомборске "Слободе" и Богдана Маглића подсећа на покушај Жељка Ребраче, такође нашег човека који је успео у Америци, да уложи у родни крај - општину Апатин и који се завршио пођеднако неславно.

Роберт Чобан