Културна баштина Војводине: Сента (2)

Пошто социјалистички систем након национализације 1945. није подносио краљеве, променио је име у Хотел Панонија.

Шездесетих година 20. века у хотелу је боравио и Јосип Броз Тито са супругом Јованком. 1967. хотел је реконструисан, многи украси су уклоњени и он је изгубио ранији аутентични изглед. 1985. држава је прогласила објекат спомеником културе, док је неколико година касније изгорела цела кровна конструкција. Приликом санације уследиле су нове промене. У бурним деведесетим годинама 20. века, предузеће Тиса, које је користило објекат, је такође пропало.

Пре 15 година нови власници су вратили првобитан изглед хотела и он је обновљен према интрукцијама Завода за заштиту споменика културе из Суботице, а 11. септембра 2017, на дан града Сенте овде су ручали председници Србије и Мађарске - Александар Вучић и Јанош Адер.

Од 2004. власници хотела су Берталан Пири и Роберт Бицок. Излог у холу хотела открива на десетине новинских огласа од његовог отварања 1911. до национализације 1945. У њему се одвијао комплетан друштвени живот Сенте: пројекције нових холивудских филмова, вечери руских балалајки, балови, yеz концерти...

Пар корака даље налази се православна Црква Св. Арханђела Михаила, најстарија богомоља у граду. Првобитно је саграђена 1751. Током Револуције 1848/49. је порушена као и многи други православни храмови у Војводини.

На западном прочељу цркве налази се висок барокни звоник, који доминира храмом. Фасадна декорација изведена је у духу класицизма. Олтарску преграду изрезбарио је Михајло Јанић 1851, а осликао Павле Симић 1859–62, који је ангажован и на изради икона на јужним и северним певницама, Богородичиног и Владичанског трона, балустраде хора и велике уљане слике на своду. Претпоставља се да је Јован Исаиловић аутор првобитног иконостаса. Срби православци у Сенти су староседелачко становништво и данас чине око 13% популације места.

Тачно преко пута православне цркве налази се родна кућа Стевана Сремца изграђена осамдесетих година 19. века.

Стеван Сремац, велики српски писац и академик, живео је у овој кући 11 година - од рођења 1855, па до смрти родитеља 1866. На 150-годишњицу његовог рођења, кућа је откупљена, обновљена и претворена у Завичајну фондацију овог књижевника. Иако се Сремац након смрти родитеља никада није вратио у Сенту, није заборавио на њу и за живота је наменио сенћанској библиотеци књиге из своје личне библиотеке. У фондацији се налази стотинак експоната: књига, рукописа, фотографија и ордења које је Сремац добио као војник на ратном и за заслуге на књижевно-просветном пољу. Овде се налази и сериграфија цртежа Александра Дерока "Стеван Сремац у кујни моје матере" као и стална поставка о животу и раду Стевана Сремца.

Ту у близини је и најстарија кућа у Сенти, она у којој је рођен Јован Јоца Вујић (Сента,1863 — Београд, 1934) чувени колекционар уметнина, библиофил, велики добротвор српског народа, велепоседник и власник првог приватног музеја код Срба. Његова заоставштина налази се у Градском музеју Сенте, Матици српској у Новом Саду, Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Ту одмах, у Топардској улици, некадашњој Иве Лоле Рибара, пре Другог светског рата налазила се јеврејска четврт. Ту је и данас велики број прилично добро очуваних некадашњих јеврејских кућа и палата од којих неке имају и статус споменика културе попут оне коју је за породицу Хомоља 1894. пројектовао архитекта Јакаб Мерц

Шетамо даље ка обали Тисе где наилазимо на Споменик невиним жртвама из 1944. године. Иако у Сенти није било злогласне Рације 1942. (најсевернији град који је Рација обухватила био је Бечеј), било је неколико злочина мађарских окупатора над српским цивилима. По ослобођењу 1944. као и у великом броју других места широм Југославије дошло је до "осветничког таласа" у којем су страдали и многи невини људи само зато што су били "погрешне" националности или класне припадности.

Одмах поред је статуа која носи име "Скелеџија" (дело Шандора Дудаша) налази се на кеју на обали Тисе а открили су је 2006. председници Републике Србије и Мађарске. Поред статуе заљубљени парови каче катанце и кључеве бацају у Тису у нади да ће тако њихова веза бити вечна.

У Градском музеју у Сенти видео сам фотографије скеле која се некада налазила овом месту као и старог моста са елегантним луковима из 1908. који је шездесетих година прошлог века замењен мање елегантним.

Железничка станица у Сенти је у тек нешто бољем стању него њене "сестре" по осталим војвођанским варошицама. Одавде до Суботице шинобуси полазе четири пута дневно а два путничка воза иду преко Тисе и ка Кикинди у Банату.

Пруга Суботица–Сента изграђена је 1889. Последњи пут је обновљена двадесетих прошлог века и од тада до пре две године, готово пуних сто година, у њу више није улагано, тако да је по железничким мерилима она четири пута надживела свој функционални век који траје од 25 до 30 година. Пре нешто више од годину дана завршена је обнова ове пруге па сада возови иду и до 80 киломенара на час, уместо 20 као што је то био случај до реконструкције.

У Сенти сам приметио нешто што нисам видео у другим местима у Србији: ту где је дошло до промене, свуда су остављене табле са старим именима тргова само што су оне прекрижене црвеном траком. Поред њих се налазе табле са новим именима. 2002. и 2004. дошло је до промене великог броја назива улица и тргова у Сенти што иначе није био случај у другим мањинским срединама у Војводини у којима су и даље актуелни Јосип Броз Тито, Братство и јединство, ЈНА али и Лењин и Маркс.

Стигли смо пред највећу сенћанску цркву. Обнова спољне фасаде жупне цркве Срце Исусово у Сенти догодила се ове године у којој храм обележава 125. годишњицу од оснивања. По завршетку радова, жупа која има готово 2.500 верника, ће добити једну савремену цркву. Прва фаза обнове одвијала се у склопу ИПА пројекта, на који су конкурисали заједно са Реформатском црквом у Темишвару. Била је то инвестиција вредна 178.000 евра и одрађено је неколико унутрашњих радова.

Тренутне радове на обнови, односно другу фазу инвестиција, подржавају мађарска влада и Мађарски национални савет. Вредност радова је 39 милиона динара.

-Ова фаза укључује спољну обнову цркве, као и замену прозора и обнову ограде, као и једна значајна ствар која се не види на први поглед јер се догађа под земљом, а то је каналисање кишнице, што ће решити врло велики проблем за нас - рекао је летос Иштван Рац Сабо, координатор жупне Цркве Срце Исусово у Сенти.

Када смо је ми посетили црква је била закључана па смо из друге улице отишли до Жупног уреда где је млади ђакон прекинуо час веронауке за децу како би нам показао унутрашњост храма.

Јевреји су се у Сенти населили око 1700. али се верује да их је било већ и раније. На карти од 1797. нацртана је парцела са назнаком "синагога". 1806. саграђена је синагога, а у картама од 1857. уписане су две ознаке за синагогу. Оне се односе на две одвојене јеврејске општине. Наиме, 1855. део чланства се издвојио и оформио незваничну сефардску општину, која је имала своју синагогу, микве и стан за рабина. Тада је у Сенти било нешто преко петсто Јевреја. До формалног расцепа општине дошло је тек 1915. док је 1928. саграђена је и нова сефардска (ортодоксна) синагога.

Сента памти своје славне становнике

Поред Стевана Сремца и Јоце Вујића у Сенти су рођене или су у њој неки период живеле многе славне личности српске и мађарске културе. Многи од њих имају бисте на сенћанским улицама и трговима: Јован Ђорђевић, чувени писац и оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду али и Народног позоришта у Београду (рођен у Сенти 1826); Јован Мушкатировић (рођен у Сенти 1743) адвокат и чувени просветитељ, сенатор у Градској скупштини Пеште; Лајош Турзо (рођен у Сенти 1915.), познати писац и новинар; Стеван Раичковић, славни српски књижевник који је једно време живео у Сенти; Габор Гомбош (1851-1894) био је градоначелник Сенте у 19. веку, велики добротвор и визионар.

Током његовог живота и радног века изграђен је велики број значајних градских објеката. Биста Габора Гомбоша подигнута је 2011. године а дело је прослављеног мајстора, вајара Шандора Дудаша; Иштван Тот, (Сента, 1912 – Лос Анђелес, 2002), стекао је ликовно образовање у Мађарској 1937-1943, где је са посебним успехом завршио ликовне школе, усавршавајући се и даље у овој земљи до 1947, када се упућује у свет, посебно истражујући апстрактне форме. Често је сарађивао са холивудским продукцијама па су неке од најзначајнијих "маски" и "лутака" у филмовима управо његово дело, "макета" ајкуле у филму "Раље", на пример...

Нови храм неолошке општине саграђен је године 1873/74. када је у Сенти било преко хиљаду Јевреја. Зграда је била једноспратна, са засвођеним прозорима на приземљу и правоугаоним на спрату над којим су профилисани архитравни фронтони. Поред синагоге се налазила школа, основана 1845. са четири учитеља. У месту је 1925. саграђена тзв. "Културна палата", у којој се одвијао културни живот Јевреја у Сенти. Школу је похађало око 40 ученика, а поред школе је била активна верска школа "Талмуд Тора". Последнии рабин у великој синагоги био је др А. Еренфелд, у ортодоксној Мозес Лебович. После 1957. Велика синагога је порушена, а Мала (сефардска) претворена у фискултурну салу…

Од Иштвана Пастора, председника Скупштине Војводине сазнао сам пар месеци раније да се у Сенти приводи крају реконструкција тзв. Мале синагоге, једине сефардске синагоге у Војводини и једне од 5 преживелих (од укупно 76 колико их је било пре Другог светског рата), уз новосадску, суботичку, сомборску (која је претворена у управну зграду) и апатинску (коју је откупила Баптистичка црква).

За реализацију овог пројекта, Влада Мађарске обезбедила је готово 620 хиљада евра, а општинска управа, неколико милиона динара.

Домаћини обећавају да ће нас позвати на свечано отварање обновљене Мале синагоге које очекују ускоро па ће се испод њених сводова поново чути весело појање "Шалом алехем" ("Мир са тобом").

Роберт Чобан