Културна баштина Војводине: Митровачки музеј чува тајне џелатових белих рукавица

Музеј у оквиру затвора боље је уређен од неких градских музеја у земљи. Милорад, младић у раним двадесетим годинама је запослен на рецепцији хотела „Срем” који се налази у саставу затвора, а од како је музеј 2019. отворен ради и као кустос-аматер. Води нас низ степениште које дели рецепцију хотела од подрума у којем су некада биле ћелије, а данас је музеј.

Изложбена поставка носи назив „Запечаћене судбине“ и њена идеја је била да се прикаже митровачка казниона као део једног историјског вихора који је прохујао кроз овај град од самог оснивања казнионе 1895. до данас. У Музеју се могу видети и оригинални гвоздени кревет из Младићке зграде, касније чувеног Трећег павиљона, која је најпре била казнионица за малолетнике, а потом су у њој махом били политички осуђеници. Ту су и симулације обичне ћелије и самице, као и точак за мучење из доба Карађорђа. Посетиоци могу видети и оригиналне букагије, вешала, и црни цилиндар, беле рукавице и писмо суду за наплату услуга, које је иза себе оставио државни џелат.

Затвор у Сремској Митровици изграђен је по наредби аустроугарског цара Фрање Јосифа, између 1895. и 1899. у сарадњи са баном Куен-Хедерваријем. Раније је на истом месту постојала такозвана Војарна, у коју су смештани дезертери и други војни починиоци кривичних дела. Када је основана Земаљска казниона, био је то најмодернији затвор у целој Аустроугарској: Имала је парно грејање, струју, водовод, телефон. Осим тога направљени су и ергела, штале, гајила се стока…

Посебно интригантна личност која је редовно свраћала “послом” у затвор био је Карло Драгутин Харт, званични државни егзекутор. Погубљењима се бавио од своје 17. године, а иза себе је имао више од 100 егзекуција. Увек је носио фрак, цилиндар и беле рукавице, које би остављао на телу погубљеног. Без аванса није радио, а цена му је била као просечна чиновничка плата. Карло Драгутин Харт је рођен 1879. у срезу Карлин у данашњој Чешкој Републици, а по народности је био Ром. У Сарајеву се обрео после Првог светског рата, вероватно као демобилисани аустроугарски војник. Карло Драгутин Харт, чувени џелат Краљевине Југославије, највише погубљења обавио је на вешалима Казнено-поправног завода у Сремској Митровици. О личности Карла Драгутина Харта остали су бројни записи у архивама, али и новинама тог времена. Писало се да је путовао по целој држави, а свакој егзекуцији prеthodio је устаљен ритуал. Када би добио решење о месту и датуму извршења смртне казне, његов помоћник паковао је кофер са црним фраком, увек другим белим рукавицама и цилиндром, који је наследио од свог „идола и учитеља” Сајфрида. Испод уредно сложеног одела били су спаковани конопац и црна маска за осуђеника.

У Краљевини Југославији нису постајала класична вешала у облику ћириличног слова „Г”, већ се погубљење обављало на аустроугарски начин: вешала су представљала стуб забијен у земљу, на чијем је врху био закуцан клин са кога је висио конопац. Испред је била столичица за осуђеника, а џелат је стајао на мердевинама иза стуба: „Левом руком држим осуђеника, десном му омчу пребацујем око врата и црну маску преко главе. Апсолутна је тишина, сви присутни скидају шешире. Помоћник тада избије столицу испод осуђеника, хвата га за ноге и трзајем повлачи ка земљи. Стојим иза мердевина и повлачим омчу. Узимам погубљеног за руку. Пратим пулс и када установим да срце више не куца, скидам рукавице, бацам их под ноге обешеног и кажем: “Ја нисам крив за твоју смрт!” - описивао је Харт свој ритуал.

Одлазимо из музеја уз констатацију да је ово једно од најпријатнијих изненађења током мојих крстарења по културној и историјској баштини Војводине…

Подне је и време за ужину - кажу да је најбољи бурек у Сремској Митровици у пекари „Кукић” преко пута Железничке станице у шта смо се са задовољством и уверили. Пуних стомака прелазимо друм и пред нама је Споменик ослободиоцима. Град су 1. новембра 1944. ослободили партизани и Црвена армија а годину дана касније на исти датум подигнут је споменик на којем пише: „Слава палим борцима за слободу, равноправност народа и социјалну правду!”.

Стару Железничку станицу у Сремској Митровици срушили су Немци приликом повлачења крајем октобра 1944. Нова зграда станице подигнута одмах после рата 1945. прва је јавна грађевина у социјалистичкој Југославији о чему сведочи и табла на главном улазу.

Недалеко од Железничке станице налази се руинирани Дом војске. У овом објекту у будућности ће се наћи просторије највероватније два факултета, као и конгресна сала. Некадашњи Дом војске је пре годину дана Град Сремска Митровица купио од Војске Србије по цени до 6.5 милиона динара, као што је био случај и са Домом Војске у Руми.

Спомен-гробље у Сремској Митровици се налази поред старог православног гробља, на месту где су биле заједничке гробнице неколико хиљада погинулих и стрељаних током Другог светског рата. На овом месту подигнут је меморијални комплекс „Спомен-гробље“, на простору површине од око 12 хектара. Заштићено је као знаменито место од великог значаја.

Спомен-гробље је уређено 1959. према пројекту архитекте Богдана Богдановића, а свечано отварање одржано је 4. јула 1960.

Свака хумка посвећена је једној групи стрељаних, а на њиховим врховима постављена је бронзана форма разиграних пламенова. Хумке су груписане око правоуганог централног дела на коме су постављена три коцкаста камена обележја.

Спомен-гробље у Сремској Митровици једно је од највећих губилишта Другог светског рата. Неколико хиљада житеља Срема сурово је мучено и убијено у јамама које су се налазиле непосредно уз православно гробље. Овде је убијен и сахрањен и сликар Сава Шумановић. На спомен-гробљу сахрањено је 308 бораца Народноослободилачке војске Југославије, 20 војника бугарске и 18 војника Црвене армије, као и четири народна хероја из Срема: Јанко Чмелик, Бошко Палковљевић Пинки, Слободан Бајић Паја и Станко Пауновић Вељко.

Стижемо у центар града и остављамо кола на паркингу код Шећер сокака који није добио име по продавницама слаткиша него по једној другој врсти „сласти”. Пре Великог рата, у Шећер сокаку је била „Улица црвених фењера”, главни хотел-бордер носио је име „Париз”. Зграда се данас реновира. Поред ње се у свеже окреченој кући налази седиште Мормонске цркве а њеном излогу плакат који нуди бесплатне часове енглеског. Андрија Поповић, директор Музеја Срема прича ми касније како је мормонска заједница доста јака у овом граду, каже да је у његовој генерацији у сваком разреду било бар по 2-3 ученика припадника ове цркве.

Руине економског дела Царске палате из доба старог Рима налазе се у парку у градском средишту. Митровачка омладина навикла је да пије пиво по парковима седећи на две хиљаде година старим саркофазима и зидовима.

Сирмијум је био антички град и један од четири престонице Римског царства. Никао је на ушћу Босута у Саву, на јужним обронцима Фрушке горе, у 1. веку. Претпоставља се да су га основали Илири. Захваљујући реци и пловидби, град се брзо развијао и растао. Седам владара Римског царства рођена су у Сирмијуму и његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Хостилијан, Констанције Други и Грацијан. Град је био седиште провинције Доња Панонија, повремена царска резиденција, епископски центар и моћни логор легионара који су бранили царство од упада варварских племена. Сирмијум је постао престоница Римског царства 1. марта 293. године за време владавине, Галерија. Град је био престоница неколико деценија. У 4. веку помиње се као најлепши и најбогатији град Илирика. Од 4. до 6. века напредак Сирмијума су прекинули, тада чести, напади Варвара: Готи, Хуни, Гепиди ... Завршни ударац задали су Авари,505. године, после чијег је разорног напада становништво побегло, а град запаљен.

Православна црква Светог Димитрија међу месним становништвом позната и као Нова православна црква или Велика Црква је највећи православни храм у Сремској Митровици и један од најважнијих на подручју Срема. Црква припада Епархији сремској Српске православне цркве. Црква је данас посвећена градском заштитнику, Светом Димитрију, по коме је град добио назив.

Градња нове православне цркве (данашња Велика или Саборна црква, која је првобитно била посвећена св. Стефану) започела је 1791. а завршена и освештана 1794. Црква је подигнута средствима самих православних верника. Унутрашње декорисање цркве и набавка потребног инвентара урађени су у првим деценијама 19. века. Дрворезбарске радове је извео Марко Вујатовић, дрворезбар из Сремских Карловаца (1810). Само неколико година касније иконостас је радио Арса Теодоровић, најреномиранији мајстор тога времена. На иконостасу се посебно истицала икона светог Иринеја и сцена његовог погубљења.

Последњих година извршена је и потпуна обнова цркве. Тако је приликом обележавања два века постојања храма торањ обложен новим бакарним лимом, обновљена је фасада, извршена рестаурација икона и мобилијара.

Први Јеврејин који се доселио у Митровицу био је Давид Леви, осамдесетих година 18. века. Већи број Јевреја населиће се у Митровицу тек после 1870. по укидању Војне границе.

Почетком 20. века, у Сремској Митровици број Јевреја достигао је највећи број, њих 296, по реферату Едуарда Флајшмана, једног од потомака чувене породице Флајшман која је страдала у Другом светском рату.

Нови објекат Синагоге довршен је 1904. на иницијативу рабина винковачког Саламона Нојмана, као и заслугом представника јеврејске вероисповедне општине из Сремске Митровице уз чију помоћ је сакупљен новац за изградњу нове богомоље.

Синагога се налазила прекопута Митровачке гимназије. Поред саме гимназије налазила се и јеврејска основна школа „Палестина“ чије име се и данас везује за тај део града.

На почетку Другог светског рата и проглашења НДХ, објекат Синагоге је затворен и већ у августу 1941. године, почела је пљачка и одношење свих драгоцености из Синагоге. Јеврејска заједница је од нових власти НДХ готово збрисана, велика већина јеврејских породица је одведена у логоре, а 6. августа 1942. године, Синагога је минирана и потпуно срушена.

         Роберт Чобан