Крст у атару у спомен трагичне љубави обровачких Ромеа и Јулије

Иако се чини да канал због бујне вегетације није више плован, локвањи, трска и лабудови одају утисак праве панонске пасторале. Пролазимо поред напуштеног објекта који припада Војсци Србије, тачније „Војној установи Моровић„, нижу се старе швапске куће, неке свеже окречене и лепо одржаване, неке пред рушењем...

На уласку у Обровац из правца Бачке Паланке са десне стране угледали смо кућу са лепо уређеним двориштем и карактеристичним лавовима на огради и у дворишту. Поздравља нас домаћин Стеван Рошташ: „Кад сам ја био мали ових кућа није било, сви смо живели тамо мало даље у черги. Јели смо цркотине, буквално цркотине, али смо знали шта једемо и сви смо били здрави. Ово што данас једемо из продавнице - исто су цркотине али упаковане у конзерве и црева и не знамо шта једемо! И сви су болесни!”. Стеван у дворишту показује надстрешену „Витлијемску шталу” у којој се родио Исус која ће бити попуњена киповима када дође децембар. Некада је радио у РТВ-у у Новом Саду а данас је запослен у једној фабрици у Бачкој Паланци. Открива како већина Рома у овом делу села живи од необичног заната - прорицања судбине али путем интернета. „Неки од њих су и хапшени због превара, али зарада је толика да им се исплати провести и годину-две у затвору!”.

Православна црква у Обровцу посвећена Светом Пантелејмону једна је од најстаријих у Бачкој - подигнута је још 1757.

Цар Франц Јозеф Први (Фрањо Јосип) одобрио је после буне 1848/49 500.000 форинти за обнову оштећених цркава у Српском Војводству и Темишварском Банату. У тај период треба датирати прву обнову ентеријера и екстеријера обровачке цркве.

По сећањима најстаријих Обровчана и усмених предања њихових предака као и скромних писаних трагова - на основу одлуке Црквеног одбора, пред Велики рат - сва документација, црквене књиге, скупоцене свештеничке одежде, барјаци и друге реликвије, стављене су у велики дрвени сандук и закопан у циљу „заштите“ од окупационих власти. После рата сандук је ископан, али сем неколико оштећених књига, све је пропало...

У просторијама Месне заједнице дочекује нас Гојко Радановић, секретар МЗ Обровац. Његова канцеларија и неколико суседних украшене су платнима са сликарских колонија - на сваком - призори из Обровца: старе куће, цркве, њиве, кафане... Док колега Драган одлази по бурек у оближњу пекару, Гојко ми прича како Обровац нема толики проблем са одласком становништва као што је то случај у већини села у Општини Бачка Паланка. „Генерација која је завршила средњу школу између 1985. и 1990. се поудавала и поженила овде у селу и они имају доста деце која су напунила вртић и школу!”, објашњава Гојко и каже да ће се проблеми смањеног природног прираштаја осетити вероватно за десетак година.

Дан пред долазак у Обровац председник Месне заједнице Обровац - Милован Недељков рекао ми је да обавезно обиђемо крст који се налази у атару између овог села и оближњег Младенова, некадашњег Букина. Монументални заветни крст у делу атара који се зове Кленовац чува успомену на непрежаљену љубав, али и племенитост и једно трагично пријатељство Аполоније Лауберт (1893–1942). Овај споменик Аполонија је подигла после Првог светског рата и посветила га Михаелу Швереру, својој трагично преминулој љубави за чију смрт је крив њен отац.

По жељи мештана после Другог светског рата то знамење названо је Аполонијин крст из пијетета према тој племенитој жени која је стрељана током рације у Новом Саду 1942. године у загрљају са Маријом Михајловић којој је покушала да спаси живот.

Паланачки хроничар Леонард Немет испричао је 2018. колеги Златку Чонкашу из „Блица” како се тужна Аполонијина судбина није могла назрети у раној младости јер је потицала из имућне фамилије која је живела у Букину.

„Аполонија је након основне школе 1904. године уписала Грађанску школу у Бачкој Паланци. Њу је завршила са одличним успехом па је школовање наставила у Учитељској школи у Калочи у Мађарској. Она је током летњег распуста често боравила код баба тетке Ане Шерер у Обровцу, која је била власница дућана где је као трговачки калфа радио Михаел Шверер, млад и леп момак који је Аполонији одмах запао за око!” – испричао је Немет.

Аполонија је добила диплому Учитељске школе, а да је њен отац желео да настави школовање на неком факултету. Међутим, то се није уклапало у планове младог љубавног пара који је планирао брак.

Аполонијином оцу се није допадало то што је Михаел из нижег сталежа и у жељи да га заплаши и отера од своје ћерке, он је платио неким људима да га пребију у атару, на месту где се састајао љубавни пар. Међутим, тај план је пошао по злу и Михаел је преминуо током туче. Баш на том месту где је преминуо Аполонија је подигла заветни крст.

Аполонија више никада није отишла у кућу у којој се родила, али ни у Обровац код тетке Ане. То лето, скрхана од бола и туге, живела је код сестре и зета Сузане и Ханса Штаблера у Апатину, а исте јесени 1912. отпутовала је у Минхен на студије математике и физике...

Мистерија несталог кипа Св. Иштвана

Римокатоличка црква Светог Фердинада Бискупа у Обровцу саграђена је 1884, обновљена 1922. а осликана 1937. Димензије цркве су – дужина 44 метра, ширина 15 метара. Лађа је изнутра 14 метара висока, а торањ 46 метара. Како након 1945. у селу готово да нема католика, црква је већ деценијама запуштена са фасадом која се обрушава на пролазнике.

Како су у мају 2019. јавили локални медији, у Цркви Светог Фердинанда Бискупа, у Обровцу, одмах поред олтара, ископане су три велике рупе пречника између 1,5 и 2 метра, дубине и до 5 метара.

О Цркви Свети Ферднинад Бискуп у Обровцу се брине велечасни Франтишек Гашпаровски који живи у Бачкој Паланци. Он је тада медије обавестио да се ископавања врше у “тајности” јер не жели да се око ове активности створи непотребни публицитет и да је мотив ископавања покушај проналажења кипа Сент Иштвана. Иначе, споменик Сент Иштвану (Свети Стеван), исклесан у граниту, у природној величини, рад је будимпештанског вајара Ерноа Калоша. Био је постављен у Бачкој Паланци у тадашњем парку који се налазио поред Цркве свете Елизабете која је срушена 1965. Овај споменик је, као симбол Угарске срушен после Првог светског рата. Како је рекао свештеник Гашпаровски, према причама старијих мештана кип Св. Иштвана је сачуван - неки кажу у једној гробници у Бачкој Паланци док други тврде да је закопан у цркви у Обровцу. Међутим, до данас није познато да ли је он и пронађен…

Након повратка из Минхена Аполонија је живела скромно и повучено и радила је као професор физике и математике у новосадској Српској гимназији.

Аполонија се није раздвајала од колегинице и пријатељице Марије Михајловић, професорице српског језика и богословља. Марија је два пута одликована орденом Светог Саве, први пут 1915. као болничарка у Српској војсци, а други пут 1929. за постигнуте радне резултате и друштвено ангажовање. Када су у јануару 1942. почеле рације мађарских фашистичких окупатора Аполонија је предложила Марији да се са браћом пресели код ње у стан сматрајући да их код ње нико неће дирати нити тражити зато што је Немица.

Маријина браћа су недуго потом ухапшена, а када је жандармеријско-војна патрола провалила у Аполонијин стан и ухапсила Марију Михајловић, Аполонија је покушала да отме Марију из руку војника и у том гурању, убодена је у врат бајонетом са пушке једног од војника.

„Сва у крви, трчала је улицом за Маријом, носећи јој дугачки зимски капут, који је, када је стигла патролу, жандарм отео из њених руку и бацио у снег, уз псовку и подсмех: ‘Тамо где је водимо, неће јој требати капут’, испричао је Немет.

Када је превила своју рану, обукла се и отишла код команданта потпуковника Ђерђа Хевешија. Рекла му је да је Немица, молећи га да ослободи Марију и њену браћу. Нису помогле молбе, убеђивања и претње, да ће се жалити Министарству иностраних дела у Берлин.

Егзекутори су Аполонију само спровели међу ухапшенике. Док су Аполонија и Марија са осталим невиним Новосађанима стајали испред стрељачког вода, командант је вероватно бојећи се одговорности што није спречио стрељање Немице, пришао Аполонији и наредио јој да изађе из групе предвиђене за екзекуцију што је она категорички одбила и остала је у загрљају са Маријом. Истог дана сва тела стрељаних на том месту однета на новосадско купалиште „Штранд” где су бачена у Дунав под лед.

Ова трагична прича полако је заборављена као и Аполонијин крст који је током безумља 90-их година прошлога века потпуно девастиран и срушен, јер су га неки сматрали „немачким”. У жижу јавности поново је доспела пре око годину дана када је земљу на којој је био споменик купио члан Црквеног одбора обровачке православне цркве Јовица Јатић. Он је почео да се распитује какав је то споменик на његовој земљи и сви су га упућивали на хроничара Немета. Када је од њега чуо причу о племенитој жени одлучио је да поклони то парче земље како би се на том месту реконструисао споменик.

Нажалост, Јатић се у међувремену разболео па је цео посао око рестаурације споменика на себе преузео Немет уз несебичну подршку Удружења потомака ратника из Првог светског рата и Црквеног одбора Обровачке православне општине који су се самоиницијативно прикључили акцији обнове Аполонијиног крста који за мештане представља величанствен завет будућим генерацијама о љубави, пријатељству, међунационалној и верској толеранцији и људскости.

Роберт Чобан