Krst u ataru u spomen tragične ljubavi obrovačkih Romea i Julije

Iako se čini da kanal zbog bujne vegetacije nije više plovan, lokvanji, trska i labudovi odaju utisak prave panonske pastorale. Prolazimo pored napuštenog objekta koji pripada Vojsci Srbije, tačnije „Vojnoj ustanovi Morović„, nižu se stare švapske kuće, neke sveže okrečene i lepo održavane, neke pred rušenjem...

Na ulasku u Obrovac iz pravca Bačke Palanke sa desne strane ugledali smo kuću sa lepo uređenim dvorištem i karakterističnim lavovima na ogradi i u dvorištu. Pozdravlja nas domaćin Stevan Roštaš: „Kad sam ja bio mali ovih kuća nije bilo, svi smo živeli tamo malo dalje u čergi. Jeli smo crkotine, bukvalno crkotine, ali smo znali šta jedemo i svi smo bili zdravi. Ovo što danas jedemo iz prodavnice - isto su crkotine ali upakovane u konzerve i creva i ne znamo šta jedemo! I svi su bolesni!”. Stevan u dvorištu pokazuje nadstrešenu „Vitlijemsku štalu” u kojoj se rodio Isus koja će biti popunjena kipovima kada dođe decembar. Nekada je radio u RTV-u u Novom Sadu a danas je zaposlen u jednoj fabrici u Bačkoj Palanci. Otkriva kako većina Roma u ovom delu sela živi od neobičnog zanata - proricanja sudbine ali putem interneta. „Neki od njih su i hapšeni zbog prevara, ali zarada je tolika da im se isplati provesti i godinu-dve u zatvoru!”.

Pravoslavna crkva u Obrovcu posvećena Svetom Pantelejmonu jedna je od najstarijih u Bačkoj - podignuta je još 1757.

Car Franc Jozef Prvi (Franjo Josip) odobrio je posle bune 1848/49 500.000 forinti za obnovu oštećenih crkava u Srpskom Vojvodstvu i Temišvarskom Banatu. U taj period treba datirati prvu obnovu enterijera i eksterijera obrovačke crkve.

Po sećanjima najstarijih Obrovčana i usmenih predanja njihovih predaka kao i skromnih pisanih tragova - na osnovu odluke Crkvenog odbora, pred Veliki rat - sva dokumentacija, crkvene knjige, skupocene svešteničke odežde, barjaci i druge relikvije, stavljene su u veliki drveni sanduk i zakopan u cilju „zaštite“ od okupacionih vlasti. Posle rata sanduk je iskopan, ali sem nekoliko oštećenih knjiga, sve je propalo...

U prostorijama Mesne zajednice dočekuje nas Gojko Radanović, sekretar MZ Obrovac. Njegova kancelarija i nekoliko susednih ukrašene su platnima sa slikarskih kolonija - na svakom - prizori iz Obrovca: stare kuće, crkve, njive, kafane... Dok kolega Dragan odlazi po burek u obližnju pekaru, Gojko mi priča kako Obrovac nema toliki problem sa odlaskom stanovništva kao što je to slučaj u većini sela u Opštini Bačka Palanka. „Generacija koja je završila srednju školu između 1985. i 1990. se poudavala i poženila ovde u selu i oni imaju dosta dece koja su napunila vrtić i školu!”, objašnjava Gojko i kaže da će se problemi smanjenog prirodnog priraštaja osetiti verovatno za desetak godina.

Dan pred dolazak u Obrovac predsednik Mesne zajednice Obrovac - Milovan Nedeljkov rekao mi je da obavezno obiđemo krst koji se nalazi u ataru između ovog sela i obližnjeg Mladenova, nekadašnjeg Bukina. Monumentalni zavetni krst u delu atara koji se zove Klenovac čuva uspomenu na neprežaljenu ljubav, ali i plemenitost i jedno tragično prijateljstvo Apolonije Laubert (1893–1942). Ovaj spomenik Apolonija je podigla posle Prvog svetskog rata i posvetila ga Mihaelu Švereru, svojoj tragično preminuloj ljubavi za čiju smrt je kriv njen otac.

Po želji meštana posle Drugog svetskog rata to znamenje nazvano je Apolonijin krst iz pijeteta prema toj plemenitoj ženi koja je streljana tokom racije u Novom Sadu 1942. godine u zagrljaju sa Marijom Mihajlović kojoj je pokušala da spasi život.

Palanački hroničar Leonard Nemet ispričao je 2018. kolegi Zlatku Čonkašu iz „Blica” kako se tužna Apolonijina sudbina nije mogla nazreti u ranoj mladosti jer je poticala iz imućne familije koja je živela u Bukinu.

„Apolonija je nakon osnovne škole 1904. godine upisala Građansku školu u Bačkoj Palanci. Nju je završila sa odličnim uspehom pa je školovanje nastavila u Učiteljskoj školi u Kaloči u Mađarskoj. Ona je tokom letnjeg raspusta često boravila kod baba tetke Ane Šerer u Obrovcu, koja je bila vlasnica dućana gde je kao trgovački kalfa radio Mihael Šverer, mlad i lep momak koji je Apoloniji odmah zapao za oko!” – ispričao je Nemet.

Apolonija je dobila diplomu Učiteljske škole, a da je njen otac želeo da nastavi školovanje na nekom fakultetu. Međutim, to se nije uklapalo u planove mladog ljubavnog para koji je planirao brak.

Apolonijinom ocu se nije dopadalo to što je Mihael iz nižeg staleža i u želji da ga zaplaši i otera od svoje ćerke, on je platio nekim ljudima da ga prebiju u ataru, na mestu gde se sastajao ljubavni par. Međutim, taj plan je pošao po zlu i Mihael je preminuo tokom tuče. Baš na tom mestu gde je preminuo Apolonija je podigla zavetni krst.

Apolonija više nikada nije otišla u kuću u kojoj se rodila, ali ni u Obrovac kod tetke Ane. To leto, skrhana od bola i tuge, živela je kod sestre i zeta Suzane i Hansa Štablera u Apatinu, a iste jeseni 1912. otputovala je u Minhen na studije matematike i fizike...

Misterija nestalog kipa Sv. Ištvana

Rimokatolička crkva Svetog Ferdinada Biskupa u Obrovcu sagrađena je 1884, obnovljena 1922. a oslikana 1937. Dimenzije crkve su – dužina 44 metra, širina 15 metara. Lađa je iznutra 14 metara visoka, a toranj 46 metara. Kako nakon 1945. u selu gotovo da nema katolika, crkva je već decenijama zapuštena sa fasadom koja se obrušava na prolaznike.

Kako su u maju 2019. javili lokalni mediji, u Crkvi Svetog Ferdinanda Biskupa, u Obrovcu, odmah pored oltara, iskopane su tri velike rupe prečnika između 1,5 i 2 metra, dubine i do 5 metara.

O Crkvi Sveti Ferdninad Biskup u Obrovcu se brine velečasni František Gašparovski koji živi u Bačkoj Palanci. On je tada medije obavestio da se iskopavanja vrše u “tajnosti” jer ne želi da se oko ove aktivnosti stvori nepotrebni publicitet i da je motiv iskopavanja pokušaj pronalaženja kipa Sent Ištvana. Inače, spomenik Sent Ištvanu (Sveti Stevan), isklesan u granitu, u prirodnoj veličini, rad je budimpeštanskog vajara Ernoa Kaloša. Bio je postavljen u Bačkoj Palanci u tadašnjem parku koji se nalazio pored Crkve svete Elizabete koja je srušena 1965. Ovaj spomenik je, kao simbol Ugarske srušen posle Prvog svetskog rata. Kako je rekao sveštenik Gašparovski, prema pričama starijih meštana kip Sv. Ištvana je sačuvan - neki kažu u jednoj grobnici u Bačkoj Palanci dok drugi tvrde da je zakopan u crkvi u Obrovcu. Međutim, do danas nije poznato da li je on i pronađen…

Nakon povratka iz Minhena Apolonija je živela skromno i povučeno i radila je kao profesor fizike i matematike u novosadskoj Srpskoj gimnaziji.

Apolonija se nije razdvajala od koleginice i prijateljice Marije Mihajlović, profesorice srpskog jezika i bogoslovlja. Marija je dva puta odlikovana ordenom Svetog Save, prvi put 1915. kao bolničarka u Srpskoj vojsci, a drugi put 1929. za postignute radne rezultate i društveno angažovanje. Kada su u januaru 1942. počele racije mađarskih fašističkih okupatora Apolonija je predložila Mariji da se sa braćom preseli kod nje u stan smatrajući da ih kod nje niko neće dirati niti tražiti zato što je Nemica.

Marijina braća su nedugo potom uhapšena, a kada je žandarmerijsko-vojna patrola provalila u Apolonijin stan i uhapsila Mariju Mihajlović, Apolonija je pokušala da otme Mariju iz ruku vojnika i u tom guranju, ubodena je u vrat bajonetom sa puške jednog od vojnika.

„Sva u krvi, trčala je ulicom za Marijom, noseći joj dugački zimski kaput, koji je, kada je stigla patrolu, žandarm oteo iz njenih ruku i bacio u sneg, uz psovku i podsmeh: ‘Tamo gde je vodimo, neće joj trebati kaput’, ispričao je Nemet.

Kada je previla svoju ranu, obukla se i otišla kod komandanta potpukovnika Đerđa Hevešija. Rekla mu je da je Nemica, moleći ga da oslobodi Mariju i njenu braću. Nisu pomogle molbe, ubeđivanja i pretnje, da će se žaliti Ministarstvu inostranih dela u Berlin.

Egzekutori su Apoloniju samo sproveli među uhapšenike. Dok su Apolonija i Marija sa ostalim nevinim Novosađanima stajali ispred streljačkog voda, komandant je verovatno bojeći se odgovornosti što nije sprečio streljanje Nemice, prišao Apoloniji i naredio joj da izađe iz grupe predviđene za ekzekuciju što je ona kategorički odbila i ostala je u zagrljaju sa Marijom. Istog dana sva tela streljanih na tom mestu odneta na novosadsko kupalište „Štrand” gde su bačena u Dunav pod led.

Ova tragična priča polako je zaboravljena kao i Apolonijin krst koji je tokom bezumlja 90-ih godina prošloga veka potpuno devastiran i srušen, jer su ga neki smatrali „nemačkim”. U žižu javnosti ponovo je dospela pre oko godinu dana kada je zemlju na kojoj je bio spomenik kupio član Crkvenog odbora obrovačke pravoslavne crkve Jovica Jatić. On je počeo da se raspituje kakav je to spomenik na njegovoj zemlji i svi su ga upućivali na hroničara Nemeta. Kada je od njega čuo priču o plemenitoj ženi odlučio je da pokloni to parče zemlje kako bi se na tom mestu rekonstruisao spomenik.

Nažalost, Jatić se u međuvremenu razboleo pa je ceo posao oko restauracije spomenika na sebe preuzeo Nemet uz nesebičnu podršku Udruženja potomaka ratnika iz Prvog svetskog rata i Crkvenog odbora Obrovačke pravoslavne opštine koji su se samoinicijativno priključili akciji obnove Apolonijinog krsta koji za meštane predstavlja veličanstven zavet budućim generacijama o ljubavi, prijateljstvu, međunacionalnoj i verskoj toleranciji i ljudskosti.

Robert Čoban