Ковачица: Девојчица на сликама Халупове - њена је нерођена ћерка

Испред Галерије наивне уметности чека нас Павел Бабка кога ми је препоручила Моника Штухајдова, заменица амбасадора Словачке у Београду. Павел, који ме са својим седим, уредно подшишаним брковима подсећа на Мишку из филма „Музичка кутија”, уводи нас у двориште у којем је десно од Галерије наивне уметности почетком деведесетих никла нова зграда у којој се налази „Галерија Бабка”.

Галерија је основана средином 1991. пред сам рат и распад земље. Циљ њеног оснивача Павела Бабке био је афирмисање младе генерације ковачичких сликара, као и скретање пажње јавности на друге облике уметничких заната у овом месту. Ветар у леђа овом његовом ентузијазму дала је огромна међународна пажња у коју је Ковачица доспела две године раније, током 1989. када је у Београду одржан 9. Самит Несврстаних земаља. Тада је, наиме велики број делегација долазио у ову банатску варошицу како би се дивио стваралаштву овдашњих наивних сликара.

Чим смо ушли, Павел нам показује осликане хоклице - на једној је историја средњовековне Србије а на другом хронологија миграције Словака из своје otaybinе ка југу. Све око нас је толико лепо и живописно да човек не зна где да се пре окрене. Поред хоклица ту су и осликани сандуци у којима се чува постељина као и на десетине слика. Павел нам показује једну на којој три младе жене возе бицикле. Реч је о три снаје, удате за тројицу браћа, све три су биле различите и слика кроз оно што носе са собом на бициклима приказује њихове карактере. Ауторка слика Зузана Верески (1955) испричала је Павелу да је реч о женама тројице браће Поволни из Падине који су живели у истом домаћинству. Све три су се звале Зузана и само по интонацији по којој су их дозивали старији укућани знале су којој се обраћају.

Пажњу ми привлаче и осликани тањири какви се овде у Ковачици израђују приликом рођења деце. На једном пише - „Желимир Цицка, 14.07.1992.” и поред бебе приказана је вага са бебом на једној страни и тегом на којем пише 1.850 кг а ту је и сат који показује да је 12.20. Тако свако новорођенче у Ковачици на поклон добија сведочанство о времену свог рођења и тежини на порођају. Ту је и једна карикатура у боји која приказује Павела Бабку у друштву Лењина, Маркса и Енгелса јасно алудирајући на идеолошка стремљења власника галерије…

За годину рођења наивног стваралаштва у Ковачици сматра се 1939, када без икаквог познавања академске конструкције слика почињу да сликају Мартин Палушка и Јан Сокол. Нешто касније придружују им се позната имена у свету наиве, као што су Михал Биреш, Владимир Бобош, Мартин Јонаш и Јан Књазовиц.  У то време, тематика њихових слика била је прилично нетипична за Банат - сликали су гондоле, романтичне замкове, афричке животиње… Тек 1953. на савет Стојана Трумића, академског сликара из Панчева, родоначелници наиве почињу да на својим делима представљају оно што виде, дишу, осећају.

Излазимо из Павелове галерије где нас у дворишту очекује Ана Жолнај Барца, ситна жена пронциљивих очију и уводи нас у Галерију наивне уметности чији је директор. Овај простор је још већи а сваки зид вас мами лепотом слика које се на њему налазе. Ана нам прича о томе како је рад сликара-сељака без академског образовања привукао пажњу ликовних критичара и јавности па је у тадашњем Дому културе у Ковачици 15. маја 1955. отворена прва сеоска галерија слика у читавој Југославији. Уочи поменутог 9. Самита Несврстаних земаља у септембру 1989. у реновираном сеоском газдинству које је пре рата било у власништву једог од најбогатијих мештана отвара се нова Галерије наивне уметности. Током ових безмало седам деценија рада, кроз галерију је прошло прегршт сликара. Њени најзначајнији представници су Зузана Халупова, познатија као Мама Зузана и чувени Мартин Јонаш. Њихове слике красе галерије и приватне куће на свим меридијанима света. Тренутно Галерија наивне уметности има 26 живих чланова, нису сви из Ковачице, већ имају сликаре и из Падине, Панчева и Опова.

Мартин Јонаш спада међу најистакнутије личности светског наивног сликарства. Рођен је 1924. у Ковачици, где је завршио основну школу и провео читав свој радни и животни век, највећим делом као пољопривредник и уметник. Био је водећа личност ковачичког наивног сликарства и један од оснивача Галерије наивне уметности у Ковачици. Почео је да слика у 21. години и први пут је излагао у Ковачици. Током свог плодног и активног уметничког рада, излагао је на више од 450 самосталних и колективних изложби. Био је добитник високих међународних уметничких признања и примио кључеве неколико европских градова. Поред Салвадора Далија и Рената Гатуса добитник је златне медаље на великој међународној изложби цртежа у Италији, 1978.

Поред горепоменутих оснивача Ковачичке школе и славних имена попут Зузане Халупове и Мартина Јонаша у галерији су изложена и дела других уметника од којих су мнги и даље активни: Јан Стракушек, Катарина Кожокова, Алжбета Чижикова, Јурај Гарај, Михал Поволни, Јан Бачур, Катарина Карлечикова, као и млађи уметници; Ева Хусарикова Павел Хајек, Јан Глозик, Мартин Марков, Зузана Верецка, Павел Цицка, Марија Варгова, Јурај Лаврош, Јозеф Хавијар, Ана Књазовицова, Јан Ширка, Мартин Пап, Ана Котвачова, Марија Хлавата- Хусарикова и други.

Од свих уметника чија су дела изложена у галерији - само она има част да јој ту буде изложена и биста. Реч је наравно о њеном височанству - Зузани Халуповој, краљици наивног сликарства која заједно са академски образованим сликаркама Миром Бртком (Нови Бановци) и Жужом Медвеђовом (Бачки Петровац) чини Свето тројство женског потеза кистом у редовима војвођанских Словака. И симболично, прва је из Баната, друга из Срема а трећа из Бачке.

Зузана Халупова је завршила пет разреда основне школе. Педесетих година прошлог века је као чланица Друштва жена Ковачице везла мараме, кошуље, гоблене и била је на гласу као најбоља јер је традиционалне мотиве допуњавала сопственим орнаментима. Чим је продала свој први гоблен за пет хиљада старих динара купила је уљане боје, како би сликала на платну. Прву слику уљаним бојама је насликала 1964. „Млаћење конопље“. Њен успех је био метеорски. Започиње сарадњу са Галеријом наивне уметности у Светозареву (данашња Јагодина), први пут излаже у Ковачици (Ковачички октобар), а прву самосталну изложбу је имала 1968. у Дубровнику, са које су одушевљени странци откупили све слике. Деца су главни мотив уметничког израза Зузане Халупове. Чак је и одрасле сликала као децу, разлика је била само у брковима. Често кажу да је Зузана сликарка дечје душе. Поред деце чести мотиви су зима, ковачичка црква, библијска тематика. Не мали број дела настао је из хуманитарних потреба. Једна симболична композиција израђена је 1978 године за Завод за заштиту споменика културе Републике Србије „Заштитимо споменике културе“. На овој слици доминира манастир Грачаница који је смештен поред статуе „Победника“ око које је мноштво раздрагане деце у словачкој народној ношњи, неколицина православних свештеника, мноштво птица, икона, путира, крајпуташа, док Бог на небу посматра ту савршену хармонију. 1974. Халупова је насликала за УНИЦЕФ платно „Деца УН“, дело препуно симбола: у средишту композиције је земљина кугла а у другом плану је зграда УНИЦЕФ-а. Ту су и Кип слободе, раздрагана деца, роде, анђели са маслиновим гранчицама. Исте године је УНИЦЕФ, њену слику „Зима“ штампао у виду новогодишњих честитки у два милиона примерака.

Мени је посебно дирљива била прича о мотиву девојчице Катке на сликама Зузане Халупове. Наиме, на сваком њеном плату налази се девојица (различитих узраста - од бебе до зреле девојке) увек у роза хаљиници или капуту. Та девојчица Катка представља Зузанину нерођену ћерку. Славна сликарка, наиме није имала потомство.

„Ковачички процес” и трагична судбина Јанка Булика

Једна од најимпресивнијих слика у галерији је „Ковачички процес” аутора Мартина Јонаша. Дело је настало 1957. на 50. годишњицу чувеног догађаја када су се мештани Ковачице побунили против наметања мађарског језика и капелана мађарске националности у овдашњу Евангелистичку цркву. Дело Мартина Јонаша дуго је било у лошем стању и тек је недавно прописно рестаурирано и поново је у пуном сјају.

Те 1907. због побуне против мађаризације верници, њих 97 на челу са Јаном Чапловићем - били су ухапшени и стављени на оптуженичку клупу где их је заступао чувени новосадски адвокат словачке националности Милош Крно. Четири године касније су ослобођењи оптужби.

Иначе, Меморијални центар „Др Јанко Булик“ из Ковачице основан је 2007. на 100 годишњицу „Ковачичког процеса” са циљем очувања словачке традиције, име је добило по др Јанку Булику, правнику и адвокату, рођеном 1897. у Ковачици а чији су родитељи имали значајну улогу у Ковачичком судском процесу.

Доктор Јанко Булик је био председник Матице словачке у Краљевини Југославији а веома је активан и у друштвеном животу, чак је био и репрезентативац у скоку удаљ који, игром случаја, због повреде није отишао на Олимпијске игре у Паризу 1924. године. Булик је завршио права у Београду, докторирао је у Загребу. Пред Други светски рат отворио је канцеларију у Београду, у Кнез Михајловој улици број 8 где и данас постоји спомен плоча. Током окупације био је активан у отпору нацистима па је тако, својим утицајем, успео да спасе око 1.200 Јевреја од нациста. Гестапо га је ухапсио 1941. године, а следеће године, после вишедневног мучења, био је жив спаљен у логору Mathauzеn, пошто је код управе протествовао због начина како се поступа са логорашима.

За крај посете Галерији директорка нам са поносом представља најипресивније платно настало прошле године поводом 220 година од досељавања Словака на ове просторе. Више од два месеца 19 овдашњих сликара наиве радило је на заједничкој слици “Моја јединствена Ковачица” која је импресивних димензија и покрива читав један зид галерије.

Захваљујући стваралаштву чланова Галерије наивне уметности, Ковачициу су током ових година посећивале разне еминентне личности, међу којима су Франсоа Митеран, Ролинг Стонес, Пеле, Урсула Андерс, Ален Делон, Франко Неро, Хуан Карлос, као и разни политичари, дипломате, глумци, уметници из целог света.

Следеће недеље на овом месту - наставак приче о богатој културној баштини Ковачице: од ракије код градитеља виолина Јана Немечека, преко кифлица код наивне сликарке Еве Хусарикове која је у децембру напунила 80 година и још слика пуном паром...

Роберт Чобан