Котрљање равницом: Сељаке черупају са свих страна

Он указује да је велики проблем што се паори задужују и да држава, односно ресорно Министарство пољопривреде касни у доношењу мера које паори увек жељно ишчекују.

- Ми смо сви већ направили уговоре, наручили семенску робу, вештачко ђубриво и ту смо се много задужили, јер друкчије не можемо обавити сетву. Мислим да би требало најкасније у јануару или фебруару да држава изађе са таквим мерама и да сељак зна да може да их користи, а не да нам на прагу сетве објашњавају како имамо права да узмемо кредит преко банке и остало – каже Ђурић. 

Он сматра да паори у Меленцима немају неку главну задругу какву би требали да имају, односно какву су некада имали.

- Имамо сада приватнике, њих четир-пет, који нас черупају ко што се гуска черупа за перје. Тако и нас черупају, са свих страна! И ми немамо куд. – каже Жива Ђурић и као светлу тачку у испоруци стоке помиње добру сарадњу са Ж “Мркшићеви салаши” из Српског Итебеја.

Деда Жива предочава да се врло интересантне ствари се дешавају код нас у Војводини и Србији, па се пита, “како је уопште могуће да произвођачи семенске робе унапред знају цене, да произвођачи вештачког ђубрива знају своју цену, и за све оно што нам је потребно за сетву сви знају колико кошта њихова роба, само ми паори немамо цену за наш род.”

- После жетве и бербе све изнесемо на откупна места у силосе – па колико добијемо. Откупљивачи и прерађивачи лицитирају колико ће нам дати за сунцокрет, кукуруз или пшеницу, што је срамотно и понижавајуће за сељака. Ја мислим да би држава морала да нам изађе у сусрет да направи калкулацију да бар имамо најниже цене, па да ми знамо шта ћемо и како ћемо – каже домаћин из Меленаца.  

Ђурић обрађује око 60 јутара оранице, у пролеће обично сеје кукуруз и сунцокрет, јесенас засејани пшеница и јечам су прихрањени, спрема се да жито прска против болести и каже да не памти да је кадгод болест ишла на жито.

- Ово данас, не знаш колико прскања је потрбено да би заштитио усеве, а све то иде на паорска леђа. Питам се само докле се оваква ситуација може издржати, ако ми од метра кукуруза остане свега 20 килограма или чак и мање. Сви други имају већу корист од нашег труда, а ми паори најмање. И онда се неко пита зашто млади људи напуштају села... Има много ствари које нису добре, а онима који би требали да нас разумеју тешко је то објаснити. Никако да се пређе на неку повољнију причу и повољније услове за сељака. Стално, било који закон да се донесе, све иде у корист оних највећих и најјачих, а ми мали смо на издисају– огорчен је Ђурић. 

У пољопривредном газдинству Ђурића поред ратарења баве се и сточарством. Држе краве, утови се и понеко јуне, тове свиње и овце. На мужи је 15 крава, и поврх тога има јуница и телади. Проблематична је до скоро била испорука млека за зрењанински “Млекопродукт”, јер према речима Ђурића, испало је да дају најмању цену, свега 20 до 22 динара за литар, па се сада испоручује млекари са Уба која плаћа 32 динара. Цена товљеника је с времена на време подношљива, сада цена расте и мислим да ћемо наредних месеци добро проћи, па ћемо ваљда зарадити који динар тамо где смо пре изгубили. Годишње испоручимо око 30 товљеника, а оваца имамо само за своје потребе.

Свим овим се углавном бави унук Дарко, који је био запослен у Зрењанину, па када је видео каква је плата, одлучио је да се окане посла у струци и посвети пољопривреди.

- Колико му је боље, видећемо, али нема одустајања – саветује унуку деда Жива.

Према Ђурићевим речима скоро да нема дана да не зазвони телефон, а да неко нешто не тражи од сељака.

- Звони телефон, женски глас се јавља из Новог Сада, нуди то и то. Например, да упалтим 7.000 динара њиховој агенцији да нас они у току године обавештавају о кретању цена. Кад ми је већ дошло преко главе, кад се ономад јавила, ја је питам да ли је то обострани интерес, а она вели “како да не”. Па ако је обострани интерес ја јој предложим да они мени плате 3.000 динара па да сарађујемо. Спустила је слушалицу и више се није јављала – испричао је Жива.

Унук Дарко Ђурић (29) прича да је у Зрењанину радио око годину дана, да су плате биле мале, од чега је највежи део трошио за пут и храну, па је једва нешто остајало, тако да није успевао да састави крај с крајем.

- Радио сам као електроинсталатер, али плата је била мала, па сам се определио да се вратим и радим у пољопривреди. Није ни у пољопривреди сјајно, али је ипак много боље бити сам свој газда. Треба радити, суочавати се и са проблемима, па слушам дедин савет да не треба олако одустајати– сматра Дарко, који је још момак… 

У кући Ђурића су три генерације, па су још сви на кухињи баке Бориславке, деда Жива помаже колико му године дозвољавају, а када је паорлук у питању, има увек шта да посаветује унука Дарка. Дарку помаже и отац Недељко који на истом грунту држи вулканизерску радњу.

- Кад се све споји на једном месту, није лоше – оптимиста је унук Дарко и нешто блажи од свог деда Живе који иако оштар у критици, наглашава да верује у ову државу, да ће једном схватити да треба помоћи пре свега оном правом сељаку који се бави својим послом.

- Не треба постојећи аграрни buyеt ништа повећати, ни за динар, само га треба преусмерити на други начин, како би се директно помогло правим паорима. Имам ја доста тога у свом програму, само мене слабо слушају. Волео бих да пробудим Министарство пољопривреде и државу, да их приволим да седнемо за један сто, да кажемо шта ми захтевамо и шта држава може да учини да нам практично помогне, само прерасподелом постојећег новца – категоричан је Ђурић.

Текст и фото: Милорад Митровић