Kotrljanje ravnicom: Seljake čerupaju sa svih strana

On ukazuje da je veliki problem što se paori zadužuju i da država, odnosno resorno Ministarstvo poljoprivrede kasni u donošenju mera koje paori uvek željno iščekuju.

- Mi smo svi već napravili ugovore, naručili semensku robu, veštačko đubrivo i tu smo se mnogo zadužili, jer drukčije ne možemo obaviti setvu. Mislim da bi trebalo najkasnije u januaru ili februaru da država izađe sa takvim merama i da seljak zna da može da ih koristi, a ne da nam na pragu setve objašnjavaju kako imamo prava da uzmemo kredit preko banke i ostalo – kaže Đurić. 

On smatra da paori u Melencima nemaju neku glavnu zadrugu kakvu bi trebali da imaju, odnosno kakvu su nekada imali.

- Imamo sada privatnike, njih četir-pet, koji nas čerupaju ko što se guska čerupa za perje. Tako i nas čerupaju, sa svih strana! I mi nemamo kud. – kaže Živa Đurić i kao svetlu tačku u isporuci stoke pominje dobru saradnju sa Ž “Mrkšićevi salaši” iz Srpskog Itebeja.

Deda Živa predočava da se vrlo interesantne stvari se dešavaju kod nas u Vojvodini i Srbiji, pa se pita, “kako je uopšte moguće da proizvođači semenske robe unapred znaju cene, da proizvođači veštačkog đubriva znaju svoju cenu, i za sve ono što nam je potrebno za setvu svi znaju koliko košta njihova roba, samo mi paori nemamo cenu za naš rod.”

- Posle žetve i berbe sve iznesemo na otkupna mesta u silose – pa koliko dobijemo. Otkupljivači i prerađivači licitiraju koliko će nam dati za suncokret, kukuruz ili pšenicu, što je sramotno i ponižavajuće za seljaka. Ja mislim da bi država morala da nam izađe u susret da napravi kalkulaciju da bar imamo najniže cene, pa da mi znamo šta ćemo i kako ćemo – kaže domaćin iz Melenaca.  

Đurić obrađuje oko 60 jutara oranice, u proleće obično seje kukuruz i suncokret, jesenas zasejani pšenica i ječam su prihranjeni, sprema se da žito prska protiv bolesti i kaže da ne pamti da je kadgod bolest išla na žito.

- Ovo danas, ne znaš koliko prskanja je potrbeno da bi zaštitio useve, a sve to ide na paorska leđa. Pitam se samo dokle se ovakva situacija može izdržati, ako mi od metra kukuruza ostane svega 20 kilograma ili čak i manje. Svi drugi imaju veću korist od našeg truda, a mi paori najmanje. I onda se neko pita zašto mladi ljudi napuštaju sela... Ima mnogo stvari koje nisu dobre, a onima koji bi trebali da nas razumeju teško je to objasniti. Nikako da se pređe na neku povoljniju priču i povoljnije uslove za seljaka. Stalno, bilo koji zakon da se donese, sve ide u korist onih najvećih i najjačih, a mi mali smo na izdisaju– ogorčen je Đurić. 

U poljoprivrednom gazdinstvu Đurića pored ratarenja bave se i stočarstvom. Drže krave, utovi se i poneko june, tove svinje i ovce. Na muži je 15 krava, i povrh toga ima junica i teladi. Problematična je do skoro bila isporuka mleka za zrenjaninski “Mlekoprodukt”, jer prema rečima Đurića, ispalo je da daju najmanju cenu, svega 20 do 22 dinara za litar, pa se sada isporučuje mlekari sa Uba koja plaća 32 dinara. Cena tovljenika je s vremena na vreme podnošljiva, sada cena raste i mislim da ćemo narednih meseci dobro proći, pa ćemo valjda zaraditi koji dinar tamo gde smo pre izgubili. Godišnje isporučimo oko 30 tovljenika, a ovaca imamo samo za svoje potrebe.

Svim ovim se uglavnom bavi unuk Darko, koji je bio zaposlen u Zrenjaninu, pa kada je video kakva je plata, odlučio je da se okane posla u struci i posveti poljoprivredi.

- Koliko mu je bolje, videćemo, ali nema odustajanja – savetuje unuku deda Živa.

Prema Đurićevim rečima skoro da nema dana da ne zazvoni telefon, a da neko nešto ne traži od seljaka.

- Zvoni telefon, ženski glas se javlja iz Novog Sada, nudi to i to. Naprimer, da upaltim 7.000 dinara njihovoj agenciji da nas oni u toku godine obaveštavaju o kretanju cena. Kad mi je već došlo preko glave, kad se onomad javila, ja je pitam da li je to obostrani interes, a ona veli “kako da ne”. Pa ako je obostrani interes ja joj predložim da oni meni plate 3.000 dinara pa da sarađujemo. Spustila je slušalicu i više se nije javljala – ispričao je Živa.

Unuk Darko Đurić (29) priča da je u Zrenjaninu radio oko godinu dana, da su plate bile male, od čega je najveži deo trošio za put i hranu, pa je jedva nešto ostajalo, tako da nije uspevao da sastavi kraj s krajem.

- Radio sam kao elektroinstalater, ali plata je bila mala, pa sam se opredelio da se vratim i radim u poljoprivredi. Nije ni u poljoprivredi sjajno, ali je ipak mnogo bolje biti sam svoj gazda. Treba raditi, suočavati se i sa problemima, pa slušam dedin savet da ne treba olako odustajati– smatra Darko, koji je još momak… 

U kući Đurića su tri generacije, pa su još svi na kuhinji bake Borislavke, deda Živa pomaže koliko mu godine dozvoljavaju, a kada je paorluk u pitanju, ima uvek šta da posavetuje unuka Darka. Darku pomaže i otac Nedeljko koji na istom gruntu drži vulkanizersku radnju.

- Kad se sve spoji na jednom mestu, nije loše – optimista je unuk Darko i nešto blaži od svog deda Žive koji iako oštar u kritici, naglašava da veruje u ovu državu, da će jednom shvatiti da treba pomoći pre svega onom pravom seljaku koji se bavi svojim poslom.

- Ne treba postojeći agrarni buyet ništa povećati, ni za dinar, samo ga treba preusmeriti na drugi način, kako bi se direktno pomoglo pravim paorima. Imam ja dosta toga u svom programu, samo mene slabo slušaju. Voleo bih da probudim Ministarstvo poljoprivrede i državu, da ih privolim da sednemo za jedan sto, da kažemo šta mi zahtevamo i šta država može da učini da nam praktično pomogne, samo preraspodelom postojećeg novca – kategoričan je Đurić.

Tekst i foto: Milorad Mitrović