Котрљање равницом: Мраз и увоз коче производњу мака

У зависности од плодореда и величине парцела под маком се нађе око четвртине поседа, а још су заступљени уљана репица на десетак хектара и пшеница.

Стара изрека каже да – мака има кућа свака, сада баш то и не важи, али породица Калмар га има највише у Бачко Тополи и околини. Мак се сеје с јесени, крајем октобра и почетком новембра у време када се сеје и пшеница, а почетком марта због ниских температуре било је проблема са измрзавањем, па када се тако што деси мора се прерачунавати да ли оно што мраз не уништи вреди оставити или засејати нешто друго од пролећних усева.

Породица Калмар се одувек бавила маком, па се Ласло у производњу упућивао од малена јер су га сејали и његови родитељи. Мак после сетве треба неговати као и друге културе, шпартати, ручно окопавати и проређивати, а и од болести штитити јер мак највише напада пероноспора, односно пламењача.

Најлепша слика са њива под маком је када процветају, слажу се Ласло и Ирена, који увек сеју плави мак, сорту “Плави Дунав” али има и произвођача који узгајају бели мак. Ласло објашњава да је семе пореклом из Чешке или Мађарске, а да сада семе обезбеђује из сопствене производње.

- За сетву је потребно око два килограма мака по хектару, али када никне треба га проређивати приликом окопавања, мотиком или чупањем, јер ситно семе не може баш најпрецизније да се посеје са одговарајућим размаком, чак и коришћењем најпрецизнијих модерних сејалица за ситнија семена –објашњава Ласло Калмар. 

Род мака по хектару се креће од 300 до 1.000 килограма, у зависности од сезоне и склопа биљака. Мак се узгаја у сувом ратарењу, али од суше више зна да га погоди олуја или пре зрења кишовито време, када полегне и чауре могу да иструле. Ласло напомиње да по хектару треба да буде око милион биљака, али свака биљка може да понесе род само у једној уколико је ређи склоп, али и у више чаура, три, четири па и пет, а све зависи и од године. Берба мака је крајем јуна и до половине јула. Некада су се чуре секле ручно, а сада се род убира машински комбајном, уз специјално подешавање новијих машина које имају електронику. Пошто се убере мак са поломљеним чаурама, па је потребно селектирање и финална дорада да се дође до чистог зрна мака.

Муштерије које су куповале мак од Ласла и Ирене Калмар из Бачке Тополе, тражиле су да праве и колаче, па прилагођавајући се њиховим захтевима понуда је проширена.

-  Купци мака су се мало шалили, а и озбиљно су предлагали… Тако смо почели да правимо штрудле са маком. Додатно смо прионули на посао и мислим да су муштерије задовољне нашом посластицом. Штрудлу правим по домаћем рецепту и колико видим муштерије су задовољне – каже Ирена Калмар.

- Имамо селектор и дораду сами радимо, па се мак потом складишти у дрвеним сандуцима или yakovima. Тренутно се на пијацама на мало за килограм мака може добити 400 динара, а у већим градовима и 500 динара. Нудимо га и у млевеном стању, да је домаћицама лакше што је нешто скупље, у понуди је и хладно цеђено маково уље и литар стаје 2.000 динара. Немамо опрему за цеђење уља па тај део обављамо услужно код прерађивача из околине – сазнајемо од Ласла.             

Ласло и Ирена мак, маково уље и штрудле продају на пијацама у Бачкој Тополи, Кањижи, Суботици, Врбасу, Апатину, понекад скокну и до Новог Сада и околине.

- Као и код многих других пољопривредних производа рачуницу квари неконтролисани увоз. Требала би више да се заштити домаћа производња, јер из увоза на тржишту Србије стиже знанто јефтинији мак. Нудио сам мак великим произвођачима колача, али они нису заинтересовани јер га увозе највише из Шпаније, где произвођачи по хектару добијају субвенције 700 до 800 евра, а ја само 4.000 динара, и наравно, да онда могу код нас јефтиније продавати своје производе – указује Калмар. 

Према речима нашег саговорника, у односу на друге ратарске културе, производња мака је исплативија “за неколико зрнаца” , посебно због тога што сву робу сами продају, преко сопствене ваге, међутим, треба имати у виду да на све то има и додатних трошкова за одлазак на пијаце. Од пре три године Калмар је у сетвену структуру увртсио и уљану репицу и са десетак хектара ова култура у експанзији сада заузима половину површина на његовом поседу.

- Уљана репица се у последње време све више сеје, али видећемо на крају какве су рачунице, јер и ту има доста рада, нарочито на прскању ради заштите усева и прихрањивати. Цена је prеthodnih година била солидна, а како ће даље видети, унапред не знамо. Производњу уљане репице уговарам са фирмом “Геби” из Чантавира. Имају стовариште у бачкој Тополи и до сада није било проблема са испоруком и пласманом.

Милорад Митровић