Књига Дејана Ристића представљена у Тителу
ТИТЕЛ: Кад се прво издање неке књиге за непуна три месеца прода у, за наше прилике, невероватних 6.000 примерака, то је само по себи добра препорука.
Издање „Митови српске историје”, историчара Дејана Ристића, које је објавила „Вукотић медиа” представљено је Титељанима у организацији Народне библиотеке „Стојан Трумић”.
Говорећи о потребама народа да ствара митове, историчар Дејан Ристић, истакао је да Срби нису у томе усамљени. Митове имају сви народи света, а карактеристично је то да људи радије верују митовима него историјским фактима. Он је у књизи издвојио двадесет најчешћих митова укорењених у бићу српског народа, од немањићке Србије до најновијег доба. Из књиге можемо сазнати истине и заблуде о Косовском боју, о златним кашикама и виљушкама којима се наводно 1189. године служио српски жупан Стефан Немања приликом сусрета са римским царем и немачким краљем, Фридрихом Барбаросом, о Долини јоргована, о Скадру на Бојани, о судбини војводе Петра Бојовића по доласку комунистичке власти, о епитету Велики који су носили тројица српских владара, те зашто нема петокраке на Титовом гробу...
Аутор подсећа и на неке опште познате чињенице, које падају у други план, попут оне да су епске песме какве познајемо, настале много после Косовског боја, па су често помешане чињенице и песничка имагинација. Тако је скоро потпуно заборављен Други косовски бој, из 1448. године када је мађарско-српски јунак, Јанош Хуњади - Сибињанин Јанко, повео мађарску војску ојачану влашким одредима у бој против Турака. Ђурађ Бранковић, други син Вука Бранковића оценио је да су Турци прејаки и одбио је да се прикључи Хуњадију.
Прича о Долини јоргована за Јелену Анжујску је сасвим нов мит, настао 1991. године када је познати српски писац Тиодор Росић, ту причу у потпуности измислио и обајковио. Прича је још уверљивија јер је написана архаичним српским језиком. Без обзира на историјске чињенице, у Краљеву су муњевито реаговали, па је тако настала предивна манифестација „Долина јоргована”.
Прича да су комунистичке власти тукле чувеног војводу Петра Бојовића и да је он умро од последица те тортуре, је такође неистинита. Истина је да је да су га у новембру 1944. позвали на разговор и задржали га три дана, након чега се вратио кући без икаквих видљивих трагова насиља.
„Историчари пишу за оне који желе да знају, а публицисти за оне који желе да верују!”- поновљене су и овом приликом, речи професора Радивоја Радића, са београдског Филозофског факултета.
Текст и фото: С. Диклић