Кикинђанка Смиљка Булатовић има јединствену радионицу: Опстанак веза и труковања уз подршку државе

Она је први и једини сертификовани мајстор труковања у нашој земљи, захваљујући етнологу Народног музеја у Кикинди Славици Гајић, која јој је предложила да се и труковање уврсти у списак старих уметничких заната и домаће радиности.

„Министарство привреде је прихватило мој захтев и врло брзо је дошла стручна комисија тако да сам добила сертификат по коме сам призната као мајстор не само веза него и труковања“, прича Смиљка Булатовић.

„Одрасла сам у кући у Кикинди, на салашу у Винцаиду, где су разни везови и народне рукотворине били део ентеријера, од куварица, дозидница на зидовима, столњаци су били уштиркани и украшени везом, дивно су мирисали. Моја бака Јованка чак је и своје рубље украшавала белим везом. Од малена сам била у кући која је имала душу, захваљујући тим женским рукотворинама. Пуно је везла и моја мајка па отуда толика љубав према везу, којем сам се посветила без обзира што сам се пре тога бавила новинарским позивом.“

Захваљујући баки и мајци Смиљка има јако велику колекцију веома старих мустри за вез по писму, односно за труковање. Она објашњава да се везови деле на вез по броју и писму Вез по броју се ради на тканини која има јако изражене линије и потке, па се броје нити и тако се стварају шаре, док веза по писму је уствари вез по цртежу који је пренет на платно.

Признања за квалитет

За квалитет веза Смиљка увек осваја признања на најзначајнијим домаћим етно сајмовима. Не само што је према оценама стручњака техника израде врхунска, него користи и најквалитетније могуће материјале. Смиљка се труди да то буду природне памучне, ланене или од мешавине памука и лана, али вез добро пристаје и на капутима од чоје. Наши текстилци су пропали, па се тканине увозе, при чему трговици углавном гледају на зараду, а малим занатлијама представља велики проблем да увезу квалитетне тканине за рад, па се сналазе како знају и умеју.

„Цртежи се на разне начине преносе на платно, а по мени један од најбољих је труковање. Труковање је стари занат који подразумева две фазе у поступку рада. Прва фаза је преношење мотива, односно цртежа са већ извезене тканине или цртежа на папиру на шаблон за труковање. Друга фаза је преношење мустре за вез, шаблона за труковање, на платно које ће се касније вести.“

Везовима се жене углавном баве окупљањем у разним удружењима и клубовима, а Смиљка Булатовић је отишла корак даље да се везу и труковању посвети отварајући занатску радњу, у чему јој је како наглашава пуно помогла држава.

„Радњу сам отворила захваљујући томе што је Национална служба за запошљавање доделила субвенцију за самозапошљавање. Тим новцем који ми је држава дала, ја сам била сигурна да ћу издржати тих почетних годину дана док не стекнем тржиште. Исто тако држава помаже и кроз субвенције за одржавање старих заната. Захваљујући Покрајинском секретаријату за привреду који ми је доделио субвенције у три наврата, ја опстајем на тржишту. Кажем да опстајем, зато што је вредност наших производа потцењена. Не можемо да зарадимо колико вреди наш рад, јер једноставно на домаћем тржишту људи нису спремни да плате праву вредност ручног рада“, предочава Булатовић.

Наша саговорница напомиње да је вез у prеthodnom периоду мало био присутан и у опремању ентеријера и као украс на одевним предметима, као да смо се стидели нечег што је наше национално наслеђе.

„На сву срећу држава кроз разне субвенције нас подстиче да се бавимо овим послом и ми се трудимо да очувамо старе уметничке занате. За посао који радим нису потребна велика новчана средства, нити нека силна опрема, него је довољно да имате иглу, квалитетан конац, парче квалитетне тканине и да знате да пренесете мотив за вез на платно… То није велико улагање и практично у овај посао можете да кренете са стотину евра, да имате један сто на којем ћете цртати и ситан прибор, а најважније је имати вољу да стално учите. По образовању сам дипломирани инжењер пољопривреде, више од две деценије сам радила у новинарству, али оно што сам заправо одмалена желела, да се на неки начин бавим примењеном уметношћу. Сада учим кроз сарадњу са етнолозима музеја из Кикинде, Новог Сада, Етнографског музеја из Београда, а користим и сваку прилику да научим нешто ново о предузетништву“, каже Смиљка Булатовић.

Највећи број жена које се баве везом то ради на црно, па се према уверавању наше саговорнице обара цена рукотворина, али у регистрованој радњи сваког месеца се морају платити држави порезе и доприносе. Купаца за везове из кућне мануфактуре Смиљке Булатовић има, међутим, нису баш спремни да плате колико вреди уложени рад вредних руку.

„Разумем и жене које раде на црно, јер им је то начин да преживе, међутим, због тога смо ми у неравноправном положају. Бавим се директном и индиректном продајом, јер моји производи се налазе у Етнографском музеју у Београду, у установи културе од националног значаја, што говори да је квалитет онога што радим заиста врхунски. Заступљена сам у неким сувенирницама, али највише продајем преко друштвених мрежа... Више не морам да се бринем да ли ћу имати довољно купаца, него да ли ћу имати довољно времена да их испоштујем“, каже Булатовић.

Милорад Митровић