Kikinđanka Smiljka Bulatović ima jedinstvenu radionicu: Opstanak veza i trukovanja uz podršku države

Ona je prvi i jedini sertifikovani majstor trukovanja u našoj zemlji, zahvaljujući etnologu Narodnog muzeja u Kikindi Slavici Gajić, koja joj je predložila da se i trukovanje uvrsti u spisak starih umetničkih zanata i domaće radinosti.

„Ministarstvo privrede je prihvatilo moj zahtev i vrlo brzo je došla stručna komisija tako da sam dobila sertifikat po kome sam priznata kao majstor ne samo veza nego i trukovanja“, priča Smiljka Bulatović.

„Odrasla sam u kući u Kikindi, na salašu u Vincaidu, gde su razni vezovi i narodne rukotvorine bili deo enterijera, od kuvarica, dozidnica na zidovima, stolnjaci su bili uštirkani i ukrašeni vezom, divno su mirisali. Moja baka Jovanka čak je i svoje rublje ukrašavala belim vezom. Od malena sam bila u kući koja je imala dušu, zahvaljujući tim ženskim rukotvorinama. Puno je vezla i moja majka pa otuda tolika ljubav prema vezu, kojem sam se posvetila bez obzira što sam se pre toga bavila novinarskim pozivom.“

Zahvaljujući baki i majci Smiljka ima jako veliku kolekciju veoma starih mustri za vez po pismu, odnosno za trukovanje. Ona objašnjava da se vezovi dele na vez po broju i pismu Vez po broju se radi na tkanini koja ima jako izražene linije i potke, pa se broje niti i tako se stvaraju šare, dok veza po pismu je ustvari vez po crtežu koji je prenet na platno.

Priznanja za kvalitet

Za kvalitet veza Smiljka uvek osvaja priznanja na najznačajnijim domaćim etno sajmovima. Ne samo što je prema ocenama stručnjaka tehnika izrade vrhunska, nego koristi i najkvalitetnije moguće materijale. Smiljka se trudi da to budu prirodne pamučne, lanene ili od mešavine pamuka i lana, ali vez dobro pristaje i na kaputima od čoje. Naši tekstilci su propali, pa se tkanine uvoze, pri čemu trgovici uglavnom gledaju na zaradu, a malim zanatlijama predstavlja veliki problem da uvezu kvalitetne tkanine za rad, pa se snalaze kako znaju i umeju.

„Crteži se na razne načine prenose na platno, a po meni jedan od najboljih je trukovanje. Trukovanje je stari zanat koji podrazumeva dve faze u postupku rada. Prva faza je prenošenje motiva, odnosno crteža sa već izvezene tkanine ili crteža na papiru na šablon za trukovanje. Druga faza je prenošenje mustre za vez, šablona za trukovanje, na platno koje će se kasnije vesti.“

Vezovima se žene uglavnom bave okupljanjem u raznim udruženjima i klubovima, a Smiljka Bulatović je otišla korak dalje da se vezu i trukovanju posveti otvarajući zanatsku radnju, u čemu joj je kako naglašava puno pomogla država.

„Radnju sam otvorila zahvaljujući tome što je Nacionalna služba za zapošljavanje dodelila subvenciju za samozapošljavanje. Tim novcem koji mi je država dala, ja sam bila sigurna da ću izdržati tih početnih godinu dana dok ne steknem tržište. Isto tako država pomaže i kroz subvencije za održavanje starih zanata. Zahvaljujući Pokrajinskom sekretarijatu za privredu koji mi je dodelio subvencije u tri navrata, ja opstajem na tržištu. Kažem da opstajem, zato što je vrednost naših proizvoda potcenjena. Ne možemo da zaradimo koliko vredi naš rad, jer jednostavno na domaćem tržištu ljudi nisu spremni da plate pravu vrednost ručnog rada“, predočava Bulatović.

Naša sagovornica napominje da je vez u prethodnom periodu malo bio prisutan i u opremanju enterijera i kao ukras na odevnim predmetima, kao da smo se stideli nečeg što je naše nacionalno nasleđe.

„Na svu sreću država kroz razne subvencije nas podstiče da se bavimo ovim poslom i mi se trudimo da očuvamo stare umetničke zanate. Za posao koji radim nisu potrebna velika novčana sredstva, niti neka silna oprema, nego je dovoljno da imate iglu, kvalitetan konac, parče kvalitetne tkanine i da znate da prenesete motiv za vez na platno… To nije veliko ulaganje i praktično u ovaj posao možete da krenete sa stotinu evra, da imate jedan sto na kojem ćete crtati i sitan pribor, a najvažnije je imati volju da stalno učite. Po obrazovanju sam diplomirani inženjer poljoprivrede, više od dve decenije sam radila u novinarstvu, ali ono što sam zapravo odmalena želela, da se na neki način bavim primenjenom umetnošću. Sada učim kroz saradnju sa etnolozima muzeja iz Kikinde, Novog Sada, Etnografskog muzeja iz Beograda, a koristim i svaku priliku da naučim nešto novo o preduzetništvu“, kaže Smiljka Bulatović.

Najveći broj žena koje se bave vezom to radi na crno, pa se prema uveravanju naše sagovornice obara cena rukotvorina, ali u registrovanoj radnji svakog meseca se moraju platiti državi poreze i doprinose. Kupaca za vezove iz kućne manufakture Smiljke Bulatović ima, međutim, nisu baš spremni da plate koliko vredi uloženi rad vrednih ruku.

„Razumem i žene koje rade na crno, jer im je to način da prežive, međutim, zbog toga smo mi u neravnopravnom položaju. Bavim se direktnom i indirektnom prodajom, jer moji proizvodi se nalaze u Etnografskom muzeju u Beogradu, u ustanovi kulture od nacionalnog značaja, što govori da je kvalitet onoga što radim zaista vrhunski. Zastupljena sam u nekim suvenirnicama, ali najviše prodajem preko društvenih mreža... Više ne moram da se brinem da li ću imati dovoljno kupaca, nego da li ću imati dovoljno vremena da ih ispoštujem“, kaže Bulatović.

Milorad Mitrović