Кањижа: Витештво било и остало најплеменитији део историје

Витезови су се окупили на Рибарском тргу, најстаријем језгру града, где је некада постојало утврђење и рибарско насеље, а после дефилеа центром вароши своје умеће представљали су на месном Вашаришту.

То што Тамаш Салма у кућној радиности израђује средњевековне витешке оклопе, подстакло је да се бар донекле реконструише и прикаже део историје на овим просторима. Витезовима Удружења “Свети Лонгинус” из Сенте, придружили су се „Бели орлови“ из Београда, а такође и гости из Егера, Терексентмиклоша и још неких места из Мађарске.

Они су приказали традиционалне номадске обичаје и борилачке вештине, различите технике из различитог доба, а било је и шаманске музике. Међу њима се обрео и Јожеф Регеш Сирански из Мађарске,  најистакнутији је Сирацки Јожеф, истакнути истраживач начина живљења, музике и обичаја номадских народа из 10. века.

Први пут смо организовали овако нешто и задовољни смо одзивом учесника који негују средњевековне традиције, али и публике. Кањижа има богату историју, овде живе заједно људи разних народа и све то када се скупи на једном месту јако лепо изгледа, утисак је организаторке Мелинде Пјевац из Кањиже.

У вароши крај Тисе и први путна северу Бачке су били витезови Удружења за очување старих заната и вештина “Бели орлови” из Београда, које је настало 2010. године. Први човек “Белих орлова” Бојан Тасић  напомиње да су се у овом удружењу окупили ентузијасти који су се до тада бавили историјском реконструкцијом збивања из друге половине 14. и у 15. веку на простору Балкана.

Требале су године да изучимо тај историјски период, да направимо прве потезе. Сада се активност огледа у реконструкцији старих заната као што су ковачки, дрводељачки, мачарски, оклопарски, лукарски, обућарски. Поред тога негује се школа мачевања, стреличарство, баратање копљем и многе друге вештине, бавимо се калиграфијом и сличним уметностима. Носимо опрему јер то волимо, боримо се, не до смрти, него спортски и одржавамо добре односе са удружењима који се баве средњевековним традицијама, као што је наше, објашњава Бојан Тасић.

Путешествијима по свету “Бели орлови” представљају историју са наших простора, упознајући друге са Балканом као простором са величанственом историјом, али према речима Тасића, такође настоје да чуваре витешких традиција из других земаља доводе код нас. Тако је недавно била „Битка нација“ у Смедереву са 2.000 учесника из 42 земље, фестивал у Манасији окупља око 1.000 учесника из преко 20 земаља. Тасић каже да су чувари традиција из других земаља очарани Србијом, Балканом и  нашим народом и увек нам се радо враћају.

Професор историје из Кањиже Јанош Буш подсећа да први писани помен Кањиже потиче из 1093. године, те да је витештво нераскидиво са историјом.

Мислим, да је увек витештво било и остало најплеменитији део историје. Витезови су увек зрачили племенитошћу за свој народ и локалитет за који су се борили. У непосредном окружењу било је у прошлости неколико значајних битака. У првој Сенћанској бици код Трешњевца и Горњег Брега 1686. године ове просторе су ослободили од Турака. Још значајнија је и светски позната Сенћанска битка у којој је војска под вођством Еугена Савојског код Сенте 1697. године поразила Турке и задала одлучај ударац слому Отоманске империје. Тада је заједнички ову територију од Турака ослободила војска у којој су се борили Мађари, Срби, Немци, Французи и припадници других европских народа, наглашава Буш. 

Приказивани су старински витешки оклопи, мачеви, буздовани, лукови, стреле и друга ратничка средњевековна оружја, али и накита и друге занимљивости. Древни ковачки занат приказивао је Чаба Ремете из Кањиже. И у давна времена су се ковале сабље и мачеви, а Ремете напомиње да их некада прави управо за чуваре средњевековних традиција, али да из хобија више посла има у изради декоративних предмета.

Било је на кањишком сусрету бубњева и других средњевековних инструмената; Мартон Фусер из сенћанског Удружења “Свети Лонгинус” у представљању средњевековних традиција, обичаја, оружја, ношњи, песама, игара и витешких вештина истиче се свирком у рог, истоветним који се користио у 14. веку.

То је рог бивола који је разним вештинама обликован и лакиран да би се добио жељени облик. Рог у средњем веку је имао велику улогу у биткама. Њиме би се оглашавао напад или повлачење трупа из борби. Јављао би се и прилазак курира или пак било шта, што би привлачило пажњу људи, а у то време у утврђењима посебну улогу имало је оглашавање и црквених звона, објашњава Мартон Фусер.

Сандра Барат из Аде прича да јер захваљујући момку Роберту из Бечеја заволела средњевековне обичаје и вештине, а омиљено им је приказивање руковања бичевима, које су набавили у Мађарској.

Текст и фото: М. Митровић