Када кроз равницу јуримо мало брже од пужева

Распитивао сам се  за бржу варијанту аутобусом, али из Зрењанина за метрополу светске наиве и обрнуто – нема аутобуске линије, па су ме на аутобуској станици уверавали да је најбоље да кренем преко Београда.

Наоколо аутобусом јесте даље, али да се и пречицом железницом може стићи за сат и 25 минута, уверио сам се лане. Врата аутоматска као на Западу, пушење забрањено, све под видео надзором, а седишта чиста. Уз звиждук отправника полазак на време, у видокругу у вагону пет-шест путника, у читавом возу тек нешто више од прстију обе руке. На дисплеју црвеним словима врти се најава следеће станице “Зрењанин фабрика”. Сећам се да смо ту као мали са оцем на доласку шинобусом из Новог Сада, на путу за равни Тополовац, преседали у ускоколосечног “Ћиру” који је ишао до Радојева. Перон је украсила отправница возова, нико нити излази, нити улази, поглед кроз празан простор преко пута води до Ресторана “Бечкерек”, а уз отправницу воз испраћа мушкарац и девојчица, само претпостављам да је реч о породичном окупљању.

На боктерници гологлав железничар, с црвеном заставицом у руци у висини струка. Није дуго требало чекати млађаног кондуктера. Питам: Има ли некада гужве?

- И ово је гужва ! – одговара службено и цвикује карту, па ми остаје да претпоставим како је када није гужва.

Њиве узоране, жито и уљана репица из јесење сетве се увелико зелене. Као некад, када сам био мали, вадим грицкалице да прекратим време. Лане на истој прузи, али возом који креће касније, било је само мало живље, нарочито до Лукићева, док су животна искуства размењивали медицинска сестра из Орловата и њен сапатник, радник из Лукићева.

Станица Томашевац фото: М. Митровић

Крај пруге црвени шипци и плаве трњине, бобице дивље зове одавно су опале. Воћњак ограђен ниским алуминијумским лимом, вероватно остао на лицу места из неуспелог бизниса узгоја пужева. Четири даме сиђоше у Лукићеву и одоше својим путем, нико није ушао. Црномањасти, отправник, службено хладног погледа, с црвеном капом на глави и палицом под мишком. До Орловата најупечатљивији призор оставља десет кошница, а около небројено пластичних флакона од пет литара. Да ли их је сакупио ветар или власник поји пчеле, остаје велика дилема.

Придигнем се и прошетам празним вагоном, док тутњимо равним Банатом. Кроз равницу јуримо мало брже од пужева. Пре Орловат-стајалишта, с десне стране где се пруга одваја за Нови Сад на којој возови одавно не саобраћају, познати “железнички бермудски троугао”, а лево поглед допире до гробља где почива и знаменити сликар Урош Предић. Имам утисак, да су чилаше у таљиге или фијакер упрегли његови земљаци са слике “Весела браћа, жалосна им мајка” брже би јездили банатском равницом. Неколико минута чекамо због укрштања возова, загледам према оближњем сокаку, нећу ли можда угледати фудбалера Душка Тошића и његову изабраницу Јелену Карлеушу, али имају они преча посла од махања ретким путницима црвених руских возова.

Учинило ми се да су у Орловати сви изишли, међутим, уочим момка Маријана Јанкова из Уздина. Враћа се из Зрењанина, поново полаже возачки испит. На тесту прошао, још остала вожња. Прича да је завршио за возача моторних возила, али да је остао без дозволе зато што је у Госпођинцима и Црепаји у камиону возио сезонске раднике.

Преко Тамиша, мостом који је једно време био проблематичан, крај топола и крда крава брзо се стиже у Томашевац. Уђе још један путник. Сада је у вагону скоро па гужва – нас тројица. Убрзавамо и приближавамо се Уздину, што је знак да је на тој деоници пруга у бољем стању. На укрштању са путем постало је обавезно да воз застане, не дај боже да неко наиђе аутом па да буде карамбола. Десно језеро рибњака, скоро без воде, јер је био излов.

Трска се таласа све до циглане, где се уздиже димњак, а кроз зграду железничке станице Уздин дува промаја, од приземља, преко спрата, па и кроз црепове на крову. Није ни чудо што нема отправника. Једино је једна просторија у приземљу с две стране обезбеђена решеткама. Иза је фудбалски стадион клуба “Униреа”  са зидом офарбаним у жуто, с плавим поткречом и покривеним трибинама. Уочљиво у пуном сјају су силоси и имање Земљорадничке задруге “Плугарул”, одиста делује домаћински, што је добра прпеорука да свратим неком наредном приликом.

М. Митровић на свом путешествију Фото: Dnеvnik.rs

Од сви­та­ња до су­мра­ка

Од Но­вог Ми­ло­ше­ва пре­ма Ки­кин­ди са­свим дру­га пе­сма, пре­ста­де кло­па­ра­ње, оста­дох сам у ва­го­ну. Да смо ова­ко ју­ри­ли од по­чет­не ста­ни­це, дав­но би сти­гли, не би се пу­то­ва­ње од ју­га до се­ве­ра Ба­на­та про­те­гло од по­дне­ва до мра­ка. Кад се убр­зо пред Ки­кин­дом ука­за­ше све­тла фа­бри­ке МСК, па то­бо­ган на Пла­вој ба­њи, као да ми је сва­ну­ло.

Крајолик до Ковачице шарају оранице, зелена поља пшенице и усталасали трстици. У Ковачицу стижемо по реду вожње! На главној Улици Маршала Тита уочим кафић “Занзибар”, није деловало да је отворен па нисам ни свраћао, него се упутим у центар вароши у царство сликарске наиве.

За повратак у ковачичку станицу воз је из правца Дебељаче и Панчева пристигао два минута пре рока, као да га је лично послао Милутин Мркоњић. Отправник вели да за наставак мора сачекати предвиђено време по реду вожње. Укрцавам се са још петоро путника, а испраћају нас отправник и један црни пас луталица. Петак је па је и путника нешто више. Приликом заустављања на укрштању са путем, бака објашњава унуци да би ту требала да буде рампа, али да је лопови стално краду.

На повратку до Зрењанина сличне слике и прилике као у доласку. Железничари су одавно “обрали бостан”, а док сам боравио у Ковачици, неко онако успут рече, да у Банату иначе можеш “обрати или шипке или бостан”. У возу сам купио карту до Кикинде, па после једносатног преседања у Зрењанину, уз загледање старе локомотиве парњаче у оближњем парку крај станице, наставља се клопарање према Елемиру и Меленцима. Сва места у возу попуњена, јер петком се из Зрењанина кућама враћају ђаци из студенти, а било је и оних што свакодневно путују, јер су показивали месечне карте. Између Меленаца и Кумана, крај пруге се плави, трњине преродиле, таласају као да запљускује Панонско море. Од Кумана према Новом Бечеју чини се да су боље родили шипци, а назирала су се и стада оваца на пространом пашњаку.  

У Новом Бечеју  одоше средњошколци и скоро сва студентарија. Девојку крај мене због клопарања и лагане вожње савладао сан, од читања “Космоса” Карла Сегана. Није ни чудо што је тако брзо одлутала у васиону, јер како после чујем, пре него што је сишла у Новом Милошеву, студира софтверско инжењерство и вели на растанку да би стигли и брже, али да јој не смета јер је јефтиније него аутобусом.

 

М. Митровић