Kada kroz ravnicu jurimo malo brže od puževa

Raspitivao sam se  za bržu varijantu autobusom, ali iz Zrenjanina za metropolu svetske naive i obrnuto – nema autobuske linije, pa su me na autobuskoj stanici uveravali da je najbolje da krenem preko Beograda.

Naokolo autobusom jeste dalje, ali da se i prečicom železnicom može stići za sat i 25 minuta, uverio sam se lane. Vrata automatska kao na Zapadu, pušenje zabranjeno, sve pod video nadzorom, a sedišta čista. Uz zvižduk otpravnika polazak na vreme, u vidokrugu u vagonu pet-šest putnika, u čitavom vozu tek nešto više od prstiju obe ruke. Na displeju crvenim slovima vrti se najava sledeće stanice “Zrenjanin fabrika”. Sećam se da smo tu kao mali sa ocem na dolasku šinobusom iz Novog Sada, na putu za ravni Topolovac, presedali u uskokolosečnog “Ćiru” koji je išao do Radojeva. Peron je ukrasila otpravnica vozova, niko niti izlazi, niti ulazi, pogled kroz prazan prostor preko puta vodi do Restorana “Bečkerek”, a uz otpravnicu voz ispraća muškarac i devojčica, samo pretpostavljam da je reč o porodičnom okupljanju.

Na bokternici gologlav železničar, s crvenom zastavicom u ruci u visini struka. Nije dugo trebalo čekati mlađanog konduktera. Pitam: Ima li nekada gužve?

- I ovo je gužva ! – odgovara službeno i cvikuje kartu, pa mi ostaje da pretpostavim kako je kada nije gužva.

Njive uzorane, žito i uljana repica iz jesenje setve se uveliko zelene. Kao nekad, kada sam bio mali, vadim grickalice da prekratim vreme. Lane na istoj pruzi, ali vozom koji kreće kasnije, bilo je samo malo življe, naročito do Lukićeva, dok su životna iskustva razmenjivali medicinska sestra iz Orlovata i njen sapatnik, radnik iz Lukićeva.

Stanica Tomaševac foto: M. Mitrović

Kraj pruge crveni šipci i plave trnjine, bobice divlje zove odavno su opale. Voćnjak ograđen niskim aluminijumskim limom, verovatno ostao na licu mesta iz neuspelog biznisa uzgoja puževa. Četiri dame siđoše u Lukićevu i odoše svojim putem, niko nije ušao. Crnomanjasti, otpravnik, službeno hladnog pogleda, s crvenom kapom na glavi i palicom pod miškom. Do Orlovata najupečatljiviji prizor ostavlja deset košnica, a okolo nebrojeno plastičnih flakona od pet litara. Da li ih je sakupio vetar ili vlasnik poji pčele, ostaje velika dilema.

Pridignem se i prošetam praznim vagonom, dok tutnjimo ravnim Banatom. Kroz ravnicu jurimo malo brže od puževa. Pre Orlovat-stajališta, s desne strane gde se pruga odvaja za Novi Sad na kojoj vozovi odavno ne saobraćaju, poznati “železnički bermudski trougao”, a levo pogled dopire do groblja gde počiva i znameniti slikar Uroš Predić. Imam utisak, da su čilaše u taljige ili fijaker upregli njegovi zemljaci sa slike “Vesela braća, žalosna im majka” brže bi jezdili banatskom ravnicom. Nekoliko minuta čekamo zbog ukrštanja vozova, zagledam prema obližnjem sokaku, neću li možda ugledati fudbalera Duška Tošića i njegovu izabranicu Jelenu Karleušu, ali imaju oni preča posla od mahanja retkim putnicima crvenih ruskih vozova.

Učinilo mi se da su u Orlovati svi izišli, međutim, uočim momka Marijana Jankova iz Uzdina. Vraća se iz Zrenjanina, ponovo polaže vozački ispit. Na testu prošao, još ostala vožnja. Priča da je završio za vozača motornih vozila, ali da je ostao bez dozvole zato što je u Gospođincima i Crepaji u kamionu vozio sezonske radnike.

Preko Tamiša, mostom koji je jedno vreme bio problematičan, kraj topola i krda krava brzo se stiže u Tomaševac. Uđe još jedan putnik. Sada je u vagonu skoro pa gužva – nas trojica. Ubrzavamo i približavamo se Uzdinu, što je znak da je na toj deonici pruga u boljem stanju. Na ukrštanju sa putem postalo je obavezno da voz zastane, ne daj bože da neko naiđe autom pa da bude karambola. Desno jezero ribnjaka, skoro bez vode, jer je bio izlov.

Trska se talasa sve do ciglane, gde se uzdiže dimnjak, a kroz zgradu železničke stanice Uzdin duva promaja, od prizemlja, preko sprata, pa i kroz crepove na krovu. Nije ni čudo što nema otpravnika. Jedino je jedna prostorija u prizemlju s dve strane obezbeđena rešetkama. Iza je fudbalski stadion kluba “Unirea”  sa zidom ofarbanim u žuto, s plavim potkrečom i pokrivenim tribinama. Uočljivo u punom sjaju su silosi i imanje Zemljoradničke zadruge “Plugarul”, odista deluje domaćinski, što je dobra prpeoruka da svratim nekom narednom prilikom.

M. Mitrović na svom putešestviju Foto: Dnevnik.rs

Od svi­ta­nja do su­mra­ka

Od No­vog Mi­lo­še­va pre­ma Ki­kin­di sa­svim dru­ga pe­sma, pre­sta­de klo­pa­ra­nje, osta­doh sam u va­go­nu. Da smo ova­ko ju­ri­li od po­čet­ne sta­ni­ce, dav­no bi sti­gli, ne bi se pu­to­va­nje od ju­ga do se­ve­ra Ba­na­ta pro­te­glo od po­dne­va do mra­ka. Kad se ubr­zo pred Ki­kin­dom uka­za­še sve­tla fa­bri­ke MSK, pa to­bo­gan na Pla­voj ba­nji, kao da mi je sva­nu­lo.

Krajolik do Kovačice šaraju oranice, zelena polja pšenice i ustalasali trstici. U Kovačicu stižemo po redu vožnje! Na glavnoj Ulici Maršala Tita uočim kafić “Zanzibar”, nije delovalo da je otvoren pa nisam ni svraćao, nego se uputim u centar varoši u carstvo slikarske naive.

Za povratak u kovačičku stanicu voz je iz pravca Debeljače i Pančeva pristigao dva minuta pre roka, kao da ga je lično poslao Milutin Mrkonjić. Otpravnik veli da za nastavak mora sačekati predviđeno vreme po redu vožnje. Ukrcavam se sa još petoro putnika, a ispraćaju nas otpravnik i jedan crni pas lutalica. Petak je pa je i putnika nešto više. Prilikom zaustavljanja na ukrštanju sa putem, baka objašnjava unuci da bi tu trebala da bude rampa, ali da je lopovi stalno kradu.

Na povratku do Zrenjanina slične slike i prilike kao u dolasku. Železničari su odavno “obrali bostan”, a dok sam boravio u Kovačici, neko onako usput reče, da u Banatu inače možeš “obrati ili šipke ili bostan”. U vozu sam kupio kartu do Kikinde, pa posle jednosatnog presedanja u Zrenjaninu, uz zagledanje stare lokomotive parnjače u obližnjem parku kraj stanice, nastavlja se kloparanje prema Elemiru i Melencima. Sva mesta u vozu popunjena, jer petkom se iz Zrenjanina kućama vraćaju đaci iz studenti, a bilo je i onih što svakodnevno putuju, jer su pokazivali mesečne karte. Između Melenaca i Kumana, kraj pruge se plavi, trnjine prerodile, talasaju kao da zapljuskuje Panonsko more. Od Kumana prema Novom Bečeju čini se da su bolje rodili šipci, a nazirala su se i stada ovaca na prostranom pašnjaku.  

U Novom Bečeju  odoše srednjoškolci i skoro sva studentarija. Devojku kraj mene zbog kloparanja i lagane vožnje savladao san, od čitanja “Kosmosa” Karla Segana. Nije ni čudo što je tako brzo odlutala u vasionu, jer kako posle čujem, pre nego što je sišla u Novom Miloševu, studira softversko inženjerstvo i veli na rastanku da bi stigli i brže, ali da joj ne smeta jer je jeftinije nego autobusom.

 

M. Mitrović