Кад уђе у Суботичку синагогу, путник занеми од лепоте

Сличан проблем мучи данас готово све градове у земљи - власници често нису у стању да одржавају своје куће у старим квартовима од којих неке имају статус културног доба а неке и не. Онда се појављују инвеститори који власницима нуде по два-три стана у замену за ту стару кућу, односно плац и ови то једва дочекају. Потом под различитим околностима долази до скидања заштите, рушења и градње нових зграда од пет и више спратова. Историјски делови града губе свој идентитет, нове зграде често не одговарају урбанистичким стандардима када је реч о фасадама, квадратним метрима зеленог простора или местима за паркинг…

Са тим размишљањима излазимо испред зграде Синагоге коју су након темељне рестаурације пре нешто више од две године свечано отворили председници Србије и Мађарске - Александар Вучић и Виктор Орбан. Дочекују нас наш водич - Борис Тот и Хајналка Илеш из Фондације Суботичка синагога.

Улазимо у храм и као и сви који овде кроче - остајемо неми од лепоте. Мало шта у Србији данас изгледао овако лепо и репрезентативно!

Синагога из 1902. која је друга по величини у Европи (после будимпештанске) и пета у свету изграђена је по пројекту будимпештанских архитеката Марцела Комора (1868—1944) и Деже Јакаба (1864—1932), сарадника Едена Лехнера, творца мађарске варијанте сецесије. Коришћена је опека и бојена Жолнаи керамика са китњастим украсима који се заснивају на мађарским народним мотивима.

Ентеријер синагоге обновљен је средствима Републике Ма­ђарске (око 3.000.000 еура). Током нашег боравка у синагоги чули смо да је Љубиша Ристић током осамдесетих у склопу свог КПГТ-а овде изводио представе и на неки начин “оскрнавио” простор - уводећи у њега животиње и изводећи “опсцене” позоришне представе са голотињом и сличним сценама непримереним за храм.

Хајналка нам са радошћу говори да синагога данас служи као простор за концерте класичне и yеz-muzikе и друга дешавања а током великих јеврејских празника овде се обављају и верски обреди. Борис нам прича о костимираној историјској тури коју води неколико пута месечно - од Градског музеја до Синагоге у олдтајмеру са причом о старој Суботици и њеним знаменитим личностима.

Излазимо из Синагоге и пут нас води у Градски музеј чији је први спрат тренутно затворен због реконструкције па смо у приземљу погледали изложбу о импресивној историји Јевреја у граду и на другом спрату малу али лепо организовану природњачку збирку. Сталну поставку у којој се налази слика царице Марије Терезије, дело славног Бечејца Тан Мора, нисмо могли да видимо. Да ствар буде гора и на званичном сајту Градског музеја рубрика “Стална поставка” је празна.

Током шетње суботичким улицама пролазимо крај споменика мађарском краљу Матији Корвину испред пицерије “Бош“, спомен-табле Тибора Секеља, славног књижевника и светског путника; раскошне сецесијске пластике на фасадама бројних палата са краја 19. и почетка 20. века; великог Ускршњег јајета испред Фрањевачке цркве; Светог Тројства које је враћено у парк испред Градске куће... Обилазимо и Капелу Св. Рока која се отвара једном годишње 16. августа али како је тај светац заштитник од епидемија - протеклих годину дана је капела отворена сваки дан како би верници могли да се моле за спас од ове пошасти.

На суботичком Корзоу који су, као и већину централних улица у нашим градовима окупирала кладионице и банке - из даљине чујем тамбураше како свирају и певају. Прилазим ближе и срећем старе знанце из новосадског “Лазиног салаша”. Тих дана све кафане су због пандемије биле затворене па су свирци из оркестра Лепог Колета срећу потражили на улицама Суботице.

Стижемо пред римокатоличку Катедрала Свете Терезе Авилске која је подигнута у периоду од 1773. до 1797. Када станете испред, одмах у очи пада велика пукотина настала још почетком 19. века као последица слегања песковитог тла. Пукотина је сада већ толико велика да у њу могу да уђу голубови. Црква својим монументалним размерама доминира Тргом жртава фашизма. Саграђена је у духу прелазног барокно-класицистичког стилског периода као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и бочним сакристијама.

Када смо је посетили био је католички Велики четвртак и на улазу у њу био је распоред светих миса али и свештеника који на мађарском и хрватском исповедају вернике уочи Ускрса. Катедрални жупник је Стјепан Беретић који је осамдесетих био свештеник у Бачу. Помислио сам како је требало да уђем у исповедаоницу и кажем: “Исповедићу своје грехе од прошле исповеди која је била 1986. Имате ли недељу дана да ме саслушате?”.

На овом тргу налази се и монументални Споменик жртвама фашизма, ремек-дело вајара Томе Росандића из 1952. године.

Прелазимо са друге стране пута и улазимо у седиште Савеза војвођанских Мађара где нас на кафи чека Иштван Пастор, лидер мађарске заједнице у Србији али и архитекта одличних односа које две земље имају у протеклих десетак година.

Причамо о бројним примерима културног блага у Војводини које је сачувано великим делом и његовим залагањем - од поменуте суботичке Синагоге, до Синагоге у Сенти која се управо обнавља, Куће Тан Мора у Бечеју, Лутеранске цркве у Врбасу и бројних других зграда, цркава, оргуља и друге културне баштине широм покрајине.

Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег, једна од најстаријих у Бачкој, грађена је од 1723. до 1726. а налази се су делу града који је јако пострадо приликом савезничког бомбардовања 1944. а том приликом страдали су и витражи на осам прозора које је радила фирма из Инсбрука. Стари иконостас, осликан 1766. који је за време велике обнове 1909. године поклоњен мањој цркви посвећеној Светом Димитрију у суботичком насељу Александово, замењен је садашњим који је израђен 1910. Иконостас представља рад Јоханеса Лукеша а под надзором славног Паје Јовановића. Радови су финансирани из прилога Маријете, уд. Александра Манојловића, богате суботичке грађанке која је за израду истога дала 10.000 круна, о чему постоји запис испод иконе Исуса Христа…

Градска кућа, центар и симбол Суботице, саграђена је у периоду између 1908. и 1912. године. Висока је 76 метара и заузима површину од 5.838 м². Пројектовали су је Марцел Комор и Деже Јакаб, познати будимпештански архитекти.

Декоративност сецесије, овде је обогаћена

романтичарском нотом мађарског фолклора, кроз шаре стилизованих цветова, цветног накита од керамике и кованог гвожђа. Срце Градске куће чини Велика већница са раскошним витражима. Она се користи за заседања Скупштине, концерте, венчања и важне скупове. Данас, као и у прошлости, у Градској кући се налазе Градска управа, Историјски архив, бутици и банке.

Пре три године овде смо имали промоцију првог издања књиге “Изгубљени у равници”. Свечана сала са раскошним витражима и украсима била је место снимања многих филмова, последњи је био “Име народа” када је “глумила” судницу у Будимпешти у којој је процесуиран Светозар Милетић. Витражи Марије Терезије и Фрање Јосифа су ту и након што се после Хабсбуршке монархије овде променило неколико држава…

У Свечаној сали поред заставе Републике Србије, АП Војводине и Града Суботице налазе се и заставе националних заједница које живе у граду - Мађара, Хрвата и Буњеваца.

Дочекује нас Сава, љубазни шеф кабинета градоначелника, телефон му звони са мелодијом - “Химне Светозару Милетићу” и јављају му да можемо да се попнемо на видиковац на Торњу Градске куће. Чекаоница за шалтер салу изгледа као из филмова. За разлику од Градског музеја, након што сам обишао већину градских кућа по Војводини - ова у Суботици је без сумње најрепрезентативнија и у најбољем стању, чак је и степениште до врха Торња - најочуваније и са најмање прашине и голубљег перија и осталих “трагова” њиховог боравка.

За седам дана о томе шта смо видели и чули са врха Торња Градске куће; како данас изгледа најлепша суботичка зграда - Рајхлова палата; шта “у вријеме отказаних летова” (и затворених кафана) ради Иштван Чакањ,

један од најуспешнијих али и најскромнијих привредника у Војводини; кога смо још срели на Сплитског алеији на Палићу; зашто су нас у дворишту Титове виле помешали са мигрантима; и - за крај - шта смо радили на “Мајмун плацу” пре одласка из града.

Текст и фото: Роберт Чобан