Јелоустон па Обедска бара

Локална самоуправа настоји да на најбољи начин искористи добар географски положај на раскрсници коридора, као предуслов за креирање пословне климе за привлачење инвестиција и развој привреде. Међутим, исти тај повољан положај, моћне реке које оивичавају општину на југу, простране шуме, плодна земља, питоми рељеф, богата историјска баштина, утичу на жељу локалне самоуправе да веће приходе зарађује и на туризму.



Општина Пећинци је од најранијих периода људске историје била настањена вештим рибарима и ловцима, вредним ратарима, али и храбрим и снажним ратницима. На југу је оперважена широком реком Савом, на северу првим таласима Фрушке горе, а између је плодна земља. На пећиначкој територији налази се неколико објеката из средњег века који превазилазе локални и сремски значај и улазе у круг српске средњовековне баштине првог реда.

Богатство овог краја огледа се и у изузетном споју природних и културно-историјских вредности. Репрезенти природних су Обедска бара и њен биодиверзитет, док богатство археолошког материјала, споменици сакралне и световне архитектуре, објекти традиционалног градитељства и нематеријално наслеђе чине културно-историјске вредности које би многи туристи пожелели да виде и обиђу.



Обедска бара је давно својим природним лепотама привукла пажњу, па је још 1874. године актом аустроугарског двора први пут стављена под заштиту као царско ловиште. Тако је Обедска бара, после Јелоустона у Америци, друго званично заштићено подручје на свету. Од 1919. је заштићено краљевско ловиште династије Карађорђевић. Решењем Завода за заштиту и научно проучавање природних реткости Србије од 1951. Обедска бара је заштићена као природни резерват, да би 1993. године ово подручје добило статус специјалног резервата природе.

Она у свом југоисточном делу скоро шест векова чува остатске архитектуре три изузетна културно-историјска споменика из средњег века, док се на југозападној периферији данашњег Купинова налазе остаци средовековног града Купиника који је последња престоница српске средњовековне државе и најстарија православна богомоља у Војводини, црква Светог Луке из 15. века, те остаци манастира Обед, на малом узвишењу унутар Обедске баре.



Стари град Купиник деспот Стефан Лазаревић почетком 15. века добија од угарског краља Жигмунда. Ђурађ Бранковић наслеђује деспота Стефана па је до коначног пада деспотовине судбина Купиника нераскидиво везана за деспотску породицу Бранковић. У њему су столовали легендарни Змај Огњени Вук, Ђорђе и Јован Бранковић и последњи српски деспот Стефан Бериславић. Падом Купиника престала је да постоји и српска средњовековна држава, па Сремци воле да кажу да је он последња српска престоница. Несхватљиво је да тако драгоцен споменик никада није обнављан, не може му се ни прићи, али његови остаци и даље пркосе зубу времена и чекају да се неко лати посла.



Гости пећиначке општине могу обићи и цркву Светог Луке у непосредној близини Купиника, цркву мајке Ангелине – Манастир Обед, дрвену црквицу изграђену 1926.године и обновљену 2007.године. Затим, Етно-кућу у Купинову, Етно-кућу у Огару – Аксентијев кућерак, Свињарску колибу у Доњем Товарнику, Музеј хлеба Јеремија у Пећинцима.



Под покровитељством општине Пећинци организују се бројне манифестације културног и уметничког садржаја. Ту су „Повртак деспота сремских”, „Аксентијеви дани”, Фијакеријада, Ноћ музеја, Луковна колонија, Регата мајке Ангелине и Међународни волонтерски еколошки камп.

   Љ. Малешевић