JEDAN OD POSLEDNJIH Strahinja Rašić je majstor za potkivanje, ali i izuzetan harmonikaš

I kao da to nije dosta nego svaki vlasnik najplemenitijeg četvoronošca mora da lupa glavu i o tome kako da nađe čestitog potkivača, pa ih sve više dolazi na „Dedin salaš“, smešten na razmeđu puta Sombora i Kljajićeva, u ataru Lenija, kod Strahinje Rašića- Raše, jednog od sve ređih vojvođanskih potkivača.

Ma koliko bio tražen kao potkivač, Strahinja, potomak starostavnih bačkih salašara sa majčine i kordunaških Krajišnika sa očeve strane, poznat je i kao čovek veseljak, odličan harmonikaš, za kojeg se ne zna u kojoj ulozi je više ovaj srpski dunjaluk proputovao.

- Makar što se mene tiče, nije mi ovaj pedikir za konje toliko nespojiv sa muzikom, jer su mi drugari u tamburaškoj bandi i sami konjari, pa i tu ljubav delimo – pojašnjava Strahinja, dok vezuje kožne, poput onih kaubojskih, nanogice, ne bi li potkovao jednog od svojih konja koje drži na salašu. Potkivača je ipak daleko manje neg' dobrih muzičara i danas ih možeš nabrojati na prste jedne ruke, besedi nam sagovornik dok raskiva svoju Vranku, ne bi li trošne potkovice zamenio novim, prisećajući se svojih potkivačkih početaka.

- Kako smo, sa majčine strane, imali ovaj salaš kao mladić, tinejdžer skoro, kupio sam i prvog konja, Vihora, ali kako potkivača ni tada nije bilo ni za lek, morao sam da se snalazim sam u početku - svedoči Raša – Nemaš kako, nego na Jutjub, ima dosta klipova o tome, ali na sreću naišao sam na Damira Karana, iskusnog potkivača koji se i sada istim poslom bavi ali u Švedskoj, potkivajući kasače i preponaše. Pitao me da li ću da mu pomažem i tako učim zanat, pa smo sledeće tri godine uzduž i popreko prokrstarili Srbiju, Hrvatsku i Mađarsku, sve konjima kopita „sređujući“ – govori Raša dok specijalnim zakrivljenim nožem obrađuje rožnati deo Vrankinog kopita.

Kako u Vojvodini najviše ima zaprežnih konja, to se i Rašić specijalizovao upravo za njih, u divanu nam razbijajući nekoliko iluzija. Prva je ona o užarenoj potkovici koja cvrči dok se spaja sa kopitom, a druga o istovetnosti svake konjske „cipele“.

- Možda još po neki stariji majstor, koji ima kovačku radnju, više iz navike nego iz stvarne potrebe radi „na vrelo“, ali kako konji više nisu radne životinje, pa su im i kopita u daleko boljem stanju, najčešće se radi „na hladno“. Sa užarenim potkovicama se radilo korektivno, kod oštećenih kopita, a danas se izbegava jer se usled visoke temperature metala oslobađa ulje iz rožnatog dela kopita – teorijski podučava svom zanatu Strahinja.

Najkomplikovanije je potkivanje kasača, to je prava potkivačka akademija, jer za svako njegovo kopito se mora „skrojiti“ posebna potkovica u odnosu na visinu i strukturu kopita, kako konj gazi...

- To se ne radi bez uglomera i poznavanja samog konja, pa tako najčešće sami vozači sulki potkivaju svoje konje – privodeći samom kraju potkivanje Vranke pojašnjava Rašić, navodeći kao primer svog dobrog prijatelja Vladu Pribića koji „tera“ sulke u ergeli „Drim kečer“ slavnog košarkaša Nikole Jokića.

Kako se i sam konjarstvom bavi Raši ne nedostaje ni zaprega ni opreme, pa pod strehom miruje nekoliko sportskih i paradnih kočija-fijakera, a tu je i štajer vagen, po kojima je, zbog puno posla, već pomalo prašina pala. Tu su i sanke, samo sneg da padne pa da svojom lepšom polovinom, suprugom Zorkom, projezdi zimskim atarom.

M. Miljenović

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.