Изложба „Орхидеје Фрушке горе” на Иришком венцу

- Људи повезују орхидеје са тропским крајевима и са онима које виђамо по цвећарама, али оне су биљке које расту свуда - каже аутор изложбе „Орхидеје Фрушке горе” и додаје да, где има живота, има и орхидеја. - Како се иде ка северу или југу планете, где су услови лошији, орхидеја је мање. У тропима су то врсте које расту на дрвећу, а у умереним подручјима расту у земљи. Друга уочљива разлика је та што тропске имају крупне цветове, а наше имају ситне.

Орхидеје су саме по себи угрожене јер се код нас не могу наћи у великом броју. Будући да нису нарочито „атрактивне”, не прети да ће их људи убрати или ископати и пресадити. Неке расту само на фрушкогорским ливадама, а друге су сакривене по шумама.

- Свака орхидеја је у вези са одређеном гљивом у земљи и не може да живи без ње, стога мора да има стабилно станиште како би опстала - објашњава Савић. - Семена су веома ситна и чим проклијају, морају да се повежу са одређеном гљивом с којом живи у симбиози. У почетку она паразитира на гљиви, а кад изађе из земље, формира стабло и листове, постаје “самостална”, долази до фотосинтезе и себи ствара храну, али не може да се ослободи гљиве и та веза остаје за цео живот.

Скоро, па романтично. Орхидеје су саме по себи, може се рећи, и врло мудре. Могу да живе и подземним начином живота, а кад процене да им је згодно, изађу напоље па цветају. Или ипак не. Тако да, ако сте једне године затекли орхидеју на неком месту, већ следеће не мора да буде ту. Наравно, „не добије ноге” у међувремену, само одлучи да вас не обрадује својим карактеристичним цветом и мање-више несвакидашњим изгледом.

- Највећи број орхидеја вара своје опрашиваче. Изгледају као да нуде нектар, а немају га, чак изгледају и миришу као женке инсеката, те тако маме мужјаке који желе да се паре, али само обаве опрашивање биљке - каже Драгиша Савић. - Има цветова који личе на мирне војнике са кацигама, неки на мајмунчиће,... Ово цвеће углавном цвета у мају и јуну, неко током лета, а само једна врста рашири своје латице тек у октобру.

Текст и фото: Л. Радловачки