Ирен и Лајош Баји из Чоке прославили 70 година брака

Упознали су се и заљубили на новогодишњем балу на измаку 1947. и дочеку 1948. године, и одмах су знали да су једно за друго за цео живот, па су се убрзо венчали, а и после толико времена не прође дан, а да се свако јутро и увече не пољубе.

- Познавали смо се одраније површно, Лајош је био наочит момак и на новогодишњем балу замолио ме је за плес, погледали смо се заиграли и заљубили. Одмах сам знала да је Лајош онај прави. Ја сам тада имала 17, Лајош је био две године старији. Без обзира што су се родитељи противили и говорили да је рано за брак, ми смо то игнорисали и узели се – присећа се Ирен Баји, девојачког презимена Заводски.

Ирен је родом из Врбаса, а као најмлађу четврту ћерку у породици, када је имала седам година родитељи су је дали стрицу и стрини у Чоку, јер они нису имали деце. Лајош је родом из маленог села Терјана, којег више нема, а некада је постојало неколико километара надомак Чоке. И Лајош наглашава да је одмах на први поглед заволео Ирену, чим су заплесали на балу, а обоје веле да им је седам деценија заједничког живота прошло јако брзо.

Околности под којима је као дете доспела у Чоку код стрица и стрине, Ирен никада није до краја докучила.

- Питала сам оца једном приликом, зашто ме је дао, а он је само заплакао. Сигурно му је било тешко. После га више никада о томе нисам питала. Мада сам дошла у добу кућу, јер је стриц био кројач, није ми било лако, посебно због тога што нисам могла толико често да виђам родитеље и сестре у време окупације у Другом светском рату, који су живели у Врбасу. По доласку у Чоку први пут сам ишла сама да их видим после четири године. Остала сам овде у Чоки, нашла човека свог живота и од тада смо заједно. Одгајала сам ћерке, после су дошла унучад и праунучад, па сам децу одгајала, а и све старије из породице сам неговала. Када су онемоћали, овде сам прихватила и неговала родитеље и у Чоки су сахрањени – испричала је Ирен.

Венчали су се годину пре Лајошевог одласка у војску у Сарајево, па су га из ЈНА пуштали више пута да обиђе супругу и ћеркицу. Нису живели у сиромаштву, јер је Лајош радио као трговац, а имали су земљу и виноград.

- Радио сам по читав дан у трговини у Чоки, потом у Сенти, а Ирена је била добра домаћица. Лепо смо се слажемо и још увек добро кува и прави добре колаче, све што спреми од јела мени је јако је укусно, а највише волим паприкаш и сарму – открива Лајош.

Када су се узели Ирен и Лајош, после венчања и свадбе, нису ишли на брачно путовање. Међутим, када су их касније деца запиткивала, сви су били одушевљени причом да су на брачно путовање ишли у Јапан! С осмехом обоје причају, да су уствари прошетали на крај Чоке према Црној Бари, до улице коју овде зову Јапан. Ирен и Лајош су задовољни јер су одгојили две јако добре ћерке Ирен и Ибоју, добро се слажу са зетовима и радују се сваком доласку по троје унучади и праунучади.

- Добро се слажемо у браку, никада се нисмо посвађали. Додуше, било је несугласица, нисмо у свему увек били истомишљеници, али ту нам је спаваћа соба, иза затворених врата смо све животне проблеме решавали. Тамо смо расправљали, доносили одлуке, тако да девојчице никада нису могле чути наше расправе. Несугласице су саставни део живота. Да би брак дуго трајао треба живети у међусобном разумевању и љубави, не треба се свађати. Због ситних неспоразума не треба излазити тако што ћеш спаковати кофере и отићи. Имали смо и ми проблема и животних изазова, али никада ми није дошло да се спакујем и одем, да тражим другог човека. Данас се млади одмах разилазе и разводе. Суштина је у међусобном разумевању и уступцима. Обоје супружника треба да попусте и праве уступке – саветује Ирен Баји млађима, напомињући да треба бити попустљив, волети децу и бити активан у њиховом одрастању. 

Ирен и Лајош су задовољни што им под старе дане потомци узвраћају љубав коју су им пружали, јер их ћерке, зетови и њихова деца обилазе, помаћу у одржавању и сређивању куће и дворишта. Истичу да су поносни што имају добру породицу.

- Задовољни смо са свима и то је наша највећа животна срећа, која је право богатство, нарочито када дођу деца, никада не жалим ако некада и нешто случајно разбију. Све их јако волим. Знате како је тек леп Божић код нас, када се окупимо и заједно отпевамо Божићну песму, заиста је бајковито, а обавезно прослављамо све рођендане и важне годишњице у фамилији – не скрива задовољство Ирен Баји.

Текст и фото: М. Митровић