Газдинство Драгољуба Лекића пример успешно заокружене производње

На фарми тренутно има око 60 крмача које годишње залуче до 1.500 прасади, од којих око 1.100 буду утовљене и спремне за даљу прераду, а остале продате.

- У сточарству је тренутно релативно добро, али до пре годину дана није било, тако да сам ја, као ситан произвођач, увек зависио од других – каже Лекић, додајући да је то главни разлог због ког је свој посао развио до те мере да сада има и своју месару, али и своју кланицу. - Основна ствар због које сам све ово направио јесте та да не желим да зависим од било кога, хоћу да будем сам свој газда.

Наиме, Лекић је почео да се бави пољопривредом 2000. године након што се вратио из војске. Иако је имао и друге прилике за запослење, љубав према селу је највећи разлог због ког је остао у Крушчици и развио оно што је његов отац раније започео. Након ратарења, 2005. је почео да се бави свињарством, да би 2009. отворио месару, а деценију касније направио своју кланицу.

- Могу да кажем да смо заокружили цео процес. Рецимо, кад смо отворили месару, тада су у Белој Цркви већ биле две-три мање, а у међувремену су дошле велике индустрије и велике месаре, али од првог дана па до данас, ми идемо узлазном путањом и што се тиче продаје меса али и обима посла – задовољан је наш саговорник, а посебно истиче и чињеницу да на платном списку имају 12 запослених, иако је ситуација у предузетништву тешка.

Газдинство користи субвенције, покрајинске и републичке, а новац „стигне кад стигне”, а мањак радне снаге показује се као највећи проблем.

- За унапређење нашег рада потребно нам је више радника којих нема, ни у селу ни у околини. Ем смо мала општина па нема људи, ем је велики одлив, јер имамо много Чеха који су отишли у иностранство да раде. Тако да, колико год да сте спремни да платите радника, неће да раде. Рецимо, ја овде дајем исту плату колику има професор информатике, али не вреди – вели Лекић и додаје да су важна улагања у механизацију баш због тог недостатка радне снаге, те је потребно да машине буду високо ефикасне и да ураде што више посла у што краћем временском року.

Лекић обрађује 200 хектара земље, од чега је пола у власништву, а друга половина у закупу. Узгаја кукуруз, сунцокрет, пшеницу, јечам и све више уљану репицу, од тога 40 одсто иде за фарму свиња, а остатак иде у месну Земљорадничку задругу. Остатак неопходне хране, пак, набавља од неких фирми, а коју даље у својој мешаони микса и тако прави седам-осам концентрата.

- Сада улажемо у традиционалне производе, као што су кобасице, сланина, а почели смо и кулен да правимо. Све радимо без адитива, не стављамо никакву хемију, док саламе радимо са готовим зачинима. Нисмо још конкурисали за „Чуваркућу”, нисмо чак ни размишљали о томе, јер већ наилазимо на много непознаница и папирологије. Идемо корак по корак, као и са свим што радимо – закључује Далибор Лекић, чији труд и ентузијазам има ко да настави, али и прошири, те је следећи циљ да фарма достигне капацитет од 100 крмача и 2.500 товљеника годишње.

Текст и фото: Л. Радловачки