Gazdinstvo Dragoljuba Lekića primer uspešno zaokružene proizvodnje
KRUŠČICA: Jedina registrovana farma svinja u opštini Bela Crkva nalazi se u Kruščici u okviru Poljoprivrednog gazdinstva Dragoljuba Lekića.
Na farmi trenutno ima oko 60 krmača koje godišnje zaluče do 1.500 prasadi, od kojih oko 1.100 budu utovljene i spremne za dalju preradu, a ostale prodate.
- U stočarstvu je trenutno relativno dobro, ali do pre godinu dana nije bilo, tako da sam ja, kao sitan proizvođač, uvek zavisio od drugih – kaže Lekić, dodajući da je to glavni razlog zbog kog je svoj posao razvio do te mere da sada ima i svoju mesaru, ali i svoju klanicu. - Osnovna stvar zbog koje sam sve ovo napravio jeste ta da ne želim da zavisim od bilo koga, hoću da budem sam svoj gazda.
Naime, Lekić je počeo da se bavi poljoprivredom 2000. godine nakon što se vratio iz vojske. Iako je imao i druge prilike za zaposlenje, ljubav prema selu je najveći razlog zbog kog je ostao u Kruščici i razvio ono što je njegov otac ranije započeo. Nakon ratarenja, 2005. je počeo da se bavi svinjarstvom, da bi 2009. otvorio mesaru, a deceniju kasnije napravio svoju klanicu.
- Mogu da kažem da smo zaokružili ceo proces. Recimo, kad smo otvorili mesaru, tada su u Beloj Crkvi već bile dve-tri manje, a u međuvremenu su došle velike industrije i velike mesare, ali od prvog dana pa do danas, mi idemo uzlaznom putanjom i što se tiče prodaje mesa ali i obima posla – zadovoljan je naš sagovornik, a posebno ističe i činjenicu da na platnom spisku imaju 12 zaposlenih, iako je situacija u preduzetništvu teška.
Gazdinstvo koristi subvencije, pokrajinske i republičke, a novac „stigne kad stigne”, a manjak radne snage pokazuje se kao najveći problem.
- Za unapređenje našeg rada potrebno nam je više radnika kojih nema, ni u selu ni u okolini. Em smo mala opština pa nema ljudi, em je veliki odliv, jer imamo mnogo Čeha koji su otišli u inostranstvo da rade. Tako da, koliko god da ste spremni da platite radnika, neće da rade. Recimo, ja ovde dajem istu platu koliku ima profesor informatike, ali ne vredi – veli Lekić i dodaje da su važna ulaganja u mehanizaciju baš zbog tog nedostatka radne snage, te je potrebno da mašine budu visoko efikasne i da urade što više posla u što kraćem vremenskom roku.
Lekić obrađuje 200 hektara zemlje, od čega je pola u vlasništvu, a druga polovina u zakupu. Uzgaja kukuruz, suncokret, pšenicu, ječam i sve više uljanu repicu, od toga 40 odsto ide za farmu svinja, a ostatak ide u mesnu Zemljoradničku zadrugu. Ostatak neophodne hrane, pak, nabavlja od nekih firmi, a koju dalje u svojoj mešaoni miksa i tako pravi sedam-osam koncentrata.
- Sada ulažemo u tradicionalne proizvode, kao što su kobasice, slanina, a počeli smo i kulen da pravimo. Sve radimo bez aditiva, ne stavljamo nikakvu hemiju, dok salame radimo sa gotovim začinima. Nismo još konkurisali za „Čuvarkuću”, nismo čak ni razmišljali o tome, jer već nailazimo na mnogo nepoznanica i papirologije. Idemo korak po korak, kao i sa svim što radimo – zaključuje Dalibor Lekić, čiji trud i entuzijazam ima ko da nastavi, ali i proširi, te je sledeći cilj da farma dostigne kapacitet od 100 krmača i 2.500 tovljenika godišnje.
Tekst i foto: L. Radlovački