Фирме у стечају и по десет година

Један од најдужих стечајних поступака је онај у некадашњем трговинском предузећу „Гвожђар“, који је покренут још јуна 2007. године. Од тада је распродато мноштво локала у граду и околним селима, који су били у власништву ове некада успешне фирме.

Између осталог, продати су пословни простор у Улици Обала Соње Маринковић, низ објеката на стоваришту у Ечки, као и трговине у Зрењанину, Мужљи, Перлезу, Клеку, Томашевцу... Бивши радници су у више наврата изразили сумњу у то да појединци намерно одуговлаче стечајни поступак, јер им тако одговара, захтевајући да се он убрза. Коначно, остало је још да се прода управна зграда, у централној градској улици, после чега ће и дефинитивно бити стављена тачка на причу о „Гвожђару“.

На листи активних стечајева су и „Агрожив Јуко“, из 2008, Фабрика чарапа „Ударник“ из 2009, а из исте године је и стечај у зрењанинској Шећерани. Стечај у пивари траје од 2010. године, као и стечај у „Аутопревозу“. Под активним стечајевима воде се и стечајеви у ГИК „Банат“, „Луксолу“ и бродоградилишту „Бегеј“.

На списку су и Фабрика лекова „Југоремедија“, „Житопродукт“, а доста дуго трају и стечајни поступци у Земљорадничкој задрузи Ечка и „Мужљанским ритовима“. Од прошле године стечај је отворен у још једној земљорадничкој задрузи - „Братство јединство“ из Неузине.

Код стечајева који трају више од пет година, разлог што већ нису окончани лежи углавном у нерешеним имовинско - правним односима, или као у случају чарапаре „Ударник“, због поднетог захтева о реституцији. „Ударник” је опстајао све до почетка двехиљадитих када је држава преузела фабрику, тако што је Агенција за приватизацију радила нову процену капитала, развластила мале акционаре, дотадашње већинске управљаче, и државу укњижила као власника са 53 посто удела.

Од тада је почела да се круни имовина предузећа у којем је било запослено око 400 радника. Фабрика је упадала у тешкоће, губили су се послови, а низали губици. Не треба заборавити ни да је, у међувремену, у град на Бегеју 2007. године дошла италијанска компанија „Помпеа”, која је у индустријској зони „Багљаш” изградила велику фабрику за производњу чарапа. Парадоксално, док је државни „Ударник” пропадао, а радници остајали без посла, држава је истовремено италијанском инвеститору додељивала финансијске подстицаје за запошљавање. Напослетку је уследила одлука Министарства економије о аутоматском увођењу стечаја 2009. године.

Ж. Балабан