Фешта у част господина чварка у Сивцу

Е, онда је дошла пандемија коронавируса, па се окупљања драматично проредила, све до недавно, када су охрабрени учинком вакцина (макар када је у питању ублажавање симптома) људи почели да се враћају у какву-такву колотечину, а за тим прошли викенд нису желели да заостану ни у Сивцу у којем је одржан други по реду својеврсни Чварак фест.

Елем, то суботње преподне на простору сивачке пијаце запушила се масноћа из око 60 катланки, па као магијом привучених, ни посетилаца није мањкало. Гужва, би’ човек рекао игла не може на тло да падне, али вредни домаћини неуморно, све лактајући се са пролазницима, мешају пажљиво исечене комаде масноће који ће, кад „порасту“ постати свињске бомбоне, илити чварци.

Прво нас зауставља екипа младих људи окупљених у тиму „трилинг кумова“, као и на сваком каснијем штанду нас нудећи „нарезотинама“ и пићем, тек да се заложимо чекајући да се чварци истопе. Кажу момци, у прописно брендираним јакнама и мајицама, чак су и тимску заставу на пијачну ограду окачили, није да их је само тројица, већ је сваки повео и „побочне“ кумове, само су заборавили супруге и децу да поведу, биће навратиће касније.

Преко пута њих, још једна екипа кумова, упарађених у припадајуће кумовске мајице, али веле да им је прендост што су са њима и кумови из Руме. А кад су већ из такозваног свињског Срема, знају људи шта је чварак и како се до њега долази, па гаје велике наде у успех код жирија.

Недалеко одатле пуше се две катланке, али се само у једној од њих беласа масноћа, док је у другој нека чудна течна материја, Бибер ли је, паприка ли је, ко ће га знати. А знају домаћини овог штанда, гости из Руског Крстура, све од реда ватрогасци тамошњег ДВД-а, који нас нуде готовим чварцима загасито црвене боје. Кажу, убацују пред крај топљења чварака алеву и љуту паприку, па добијају производ којег, субјективно гледано, на овом дуњалуку нема по пикантности и ароми. Врхунских чварак, да га се на каћкој чваркијади не постиде, макар нам се чини.

Наравно, највише је овдашњих људи, мада добри домаћини, не дају Сивчани да им неко на домаћем буњишту узме примат, па упада у око чак неколико штандова локалног комуналног предузећа. Униформно обучени, брендирани и они, истичу се у маси која је заглавила на пијац’ оним високим куварским капама, па можеш на пушкомет да их препознаш. Док је за остале нерадни дан, највећи број чланова ове екипе је имао радну обавезу и током раног јутра, па мало касне, али сведоче да им је надимак шефа екипе Брзи, па рачунају да ће ипак стићи да предају такмичарске узорке на време.

На срећу, било је тешко, чак и дословно, заобићи президента овогодишњег, баш као и оног жирија од пре две године, сивачког такмичења у топљењу чварака, господина Томислава Суботичког-Бацу из Новог Милошева, иначе члана Удружења краљевских витезова у аматерском кувању и Куварске федерације Србије, за шта има и телесну килажу да потврди.

- Чекај да оставим ову воду, шта ће ми, кад већ вина немам – намешта се за диван гос’н Суботички. којем, по властитом признању, највеће задовољство представља путовање по овом равном војвођанском континенту у потери за аутохтоним гурманским хедонизмима, али и по целој нашој лепој Србији. – Треба кренути од госпође сланине, па завршавати са господином чварком, али тако да се наша домаћа храна и специјалитети не комерцијализују, већ да их сваки домаћин за своје укућане и госте спрема. Онда је то права ствар. Чварак мора да је споља црвен, печен а изнутра пржен, стакласт и да има укус. Е сад, со је већ до домаћина или домаћице, како ко потруни и како ко воли – једноставан је рецепт за намирницу од које човек живне и у ове хладне зимске дане.

Право освежење међу искусним мајсторима чварка за које, док чекају производ из катланке, не знаш да ли више мезе овогодишњу кобасицу и прошлогодишњу шунку печеницу или заливају пристојним количинама „мученице“ или пива и вина, представља група младих, голобрадих Сивчана. Свесни да се не смеју обрукати пред старијим комшијама и гостима њихове варошице, на менију им је додуше храна из родитељских пушница, али „винска карта“ је састављена искључиво из природних и сокова „што пршћу у нос“, што ће рећи кока коле и фанте. Не гаје претеране наде у неки висок пласман, али опет ни не предају се пре битке озбиљно рачунајући на субјективне грешке супарника услед којег малигана вишка.

Занимљива ствар, али тек на два-три штанда великих мешања масноће се прихватају жене, као изузетак ваљда доказујући да су предрасуде и поделе на мушко-женске послове у Срба још увек дубоко укорењене, а својеврсни компромис праве гости из Крушчића, чији мушкарци додуше топе чварке, али под будним очима својих супруга. ту, у крај се сместио и деда, Сивчанин, који као кобац контролише већ поприлично стасалог унука у послу око топљења чварака.

Не реагује док причамо са унуком, али кад смо се дохватили технологије, одмах живне и као непролазну чињеницу истиче да доброг чварка из стандардне катланке нема без ватре од дрва испод ње и најмање три и по сата топљења. Кад је већ тако, јасно нам је да немамо довољно времена да сачекамо и такмичарске резултате, који, Бог и душа, ни нису били нека претерана мотивација за мајсторе прављења чаварака, који можда и више уживају у дружењу и добацивању познаника или тек „духовитих“ пролазника и кибицера, него у производњи свињских бомбона.

 Милић Миљеновић