Fešta u čast gospodina čvarka u Sivcu

E, onda je došla pandemija koronavirusa, pa se okupljanja dramatično proredila, sve do nedavno, kada su ohrabreni učinkom vakcina (makar kada je u pitanju ublažavanje simptoma) ljudi počeli da se vraćaju u kakvu-takvu kolotečinu, a za tim prošli vikend nisu želeli da zaostanu ni u Sivcu u kojem je održan drugi po redu svojevrsni Čvarak fest.

Elem, to subotnje prepodne na prostoru sivačke pijace zapušila se masnoća iz oko 60 katlanki, pa kao magijom privučenih, ni posetilaca nije manjkalo. Gužva, bi’ čovek rekao igla ne može na tlo da padne, ali vredni domaćini neumorno, sve laktajući se sa prolaznicima, mešaju pažljivo isečene komade masnoće koji će, kad „porastu“ postati svinjske bombone, iliti čvarci.

Prvo nas zaustavlja ekipa mladih ljudi okupljenih u timu „triling kumova“, kao i na svakom kasnijem štandu nas nudeći „narezotinama“ i pićem, tek da se založimo čekajući da se čvarci istope. Kažu momci, u propisno brendiranim jaknama i majicama, čak su i timsku zastavu na pijačnu ogradu okačili, nije da ih je samo trojica, već je svaki poveo i „pobočne“ kumove, samo su zaboravili supruge i decu da povedu, biće navratiće kasnije.

Preko puta njih, još jedna ekipa kumova, uparađenih u pripadajuće kumovske majice, ali vele da im je prendost što su sa njima i kumovi iz Rume. A kad su već iz takozvanog svinjskog Srema, znaju ljudi šta je čvarak i kako se do njega dolazi, pa gaje velike nade u uspeh kod žirija.

Nedaleko odatle puše se dve katlanke, ali se samo u jednoj od njih belasa masnoća, dok je u drugoj neka čudna tečna materija, Biber li je, paprika li je, ko će ga znati. A znaju domaćini ovog štanda, gosti iz Ruskog Krstura, sve od reda vatrogasci tamošnjeg DVD-a, koji nas nude gotovim čvarcima zagasito crvene boje. Kažu, ubacuju pred kraj topljenja čvaraka alevu i ljutu papriku, pa dobijaju proizvod kojeg, subjektivno gledano, na ovom dunjaluku nema po pikantnosti i aromi. Vrhunskih čvarak, da ga se na kaćkoj čvarkijadi ne postide, makar nam se čini.

Naravno, najviše je ovdašnjih ljudi, mada dobri domaćini, ne daju Sivčani da im neko na domaćem bunjištu uzme primat, pa upada u oko čak nekoliko štandova lokalnog komunalnog preduzeća. Uniformno obučeni, brendirani i oni, ističu se u masi koja je zaglavila na pijac’ onim visokim kuvarskim kapama, pa možeš na puškomet da ih prepoznaš. Dok je za ostale neradni dan, najveći broj članova ove ekipe je imao radnu obavezu i tokom ranog jutra, pa malo kasne, ali svedoče da im je nadimak šefa ekipe Brzi, pa računaju da će ipak stići da predaju takmičarske uzorke na vreme.

Na sreću, bilo je teško, čak i doslovno, zaobići prezidenta ovogodišnjeg, baš kao i onog žirija od pre dve godine, sivačkog takmičenja u topljenju čvaraka, gospodina Tomislava Subotičkog-Bacu iz Novog Miloševa, inače člana Udruženja kraljevskih vitezova u amaterskom kuvanju i Kuvarske federacije Srbije, za šta ima i telesnu kilažu da potvrdi.

- Čekaj da ostavim ovu vodu, šta će mi, kad već vina nemam – namešta se za divan gos’n Subotički. kojem, po vlastitom priznanju, najveće zadovoljstvo predstavlja putovanje po ovom ravnom vojvođanskom kontinentu u poteri za autohtonim gurmanskim hedonizmima, ali i po celoj našoj lepoj Srbiji. – Treba krenuti od gospođe slanine, pa završavati sa gospodinom čvarkom, ali tako da se naša domaća hrana i specijaliteti ne komercijalizuju, već da ih svaki domaćin za svoje ukućane i goste sprema. Onda je to prava stvar. Čvarak mora da je spolja crven, pečen a iznutra pržen, staklast i da ima ukus. E sad, so je već do domaćina ili domaćice, kako ko potruni i kako ko voli – jednostavan je recept za namirnicu od koje čovek živne i u ove hladne zimske dane.

Pravo osveženje među iskusnim majstorima čvarka za koje, dok čekaju proizvod iz katlanke, ne znaš da li više meze ovogodišnju kobasicu i prošlogodišnju šunku pečenicu ili zalivaju pristojnim količinama „mučenice“ ili piva i vina, predstavlja grupa mladih, golobradih Sivčana. Svesni da se ne smeju obrukati pred starijim komšijama i gostima njihove varošice, na meniju im je doduše hrana iz roditeljskih pušnica, ali „vinska karta“ je sastavljena isključivo iz prirodnih i sokova „što pršću u nos“, što će reći koka kole i fante. Ne gaje preterane nade u neki visok plasman, ali opet ni ne predaju se pre bitke ozbiljno računajući na subjektivne greške suparnika usled kojeg maligana viška.

Zanimljiva stvar, ali tek na dva-tri štanda velikih mešanja masnoće se prihvataju žene, kao izuzetak valjda dokazujući da su predrasude i podele na muško-ženske poslove u Srba još uvek duboko ukorenjene, a svojevrsni kompromis prave gosti iz Kruščića, čiji muškarci doduše tope čvarke, ali pod budnim očima svojih supruga. tu, u kraj se smestio i deda, Sivčanin, koji kao kobac kontroliše već poprilično stasalog unuka u poslu oko topljenja čvaraka.

Ne reaguje dok pričamo sa unukom, ali kad smo se dohvatili tehnologije, odmah živne i kao neprolaznu činjenicu ističe da dobrog čvarka iz standardne katlanke nema bez vatre od drva ispod nje i najmanje tri i po sata topljenja. Kad je već tako, jasno nam je da nemamo dovoljno vremena da sačekamo i takmičarske rezultate, koji, Bog i duša, ni nisu bili neka preterana motivacija za majstore pravljenja čavaraka, koji možda i više uživaju u druženju i dobacivanju poznanika ili tek „duhovitih“ prolaznika i kibicera, nego u proizvodnji svinjskih bombona.

 Milić Miljenović