Елемир први у Банату, и пре престоничког Зрењанина, имао свој радио

Увек је негде у атару, где фото-апаратом бележи бројне занимљиве догађаје и људе. Постао је одавно хроничар овдашњих свакидашњих догађаја, али и несвакидашњих, али често помаже и локалним медијима, снабдевајући их покојом информацијом или фотографијом, с места на која новинари не успеју да стигну на време. Нарочито је био ангажован летос, нажалост, не баш лепим поводом: Топалов је, наиме, и председник Скупштине месног Друштва за заштиту природе „Окањ” па је, у складу с повереном му функцијом, обилазио заједно с полицајцима и ватрогасцима резерват који је, због непажње неодговорних, захватила ватрена стихија епских размера. Јављао се Милан с терена зантересованим журналистима, описивао им све ружне призоре које је затицао након што је пламен протутњао тим тереном. По ко зна који пут, као увек будни еколог, апеловао је на суграђане да не пале стрњишта.

Није заборавио ни да их подсети на важан догађај од пре пола века, када је крајем новембра 1968. програм почео да емитује Радио Елемир, тада једина радио-станица у читавом Банату. Потекао је као иницијатива младих из села које је у оно време бројало близу 5.000 становника и сваког дана један сат а недељом три, емитовао локалне вести и популарну музику са синглица. Недеља је била резервисана и за испуњавање жеља слушалаца, а памти да су једном стигле чак 42, пута 300 динара, колико је коштала једна – у касу омладинске организације „легла” је заиста лепа сума.

Опрема нам је била веома скромна: један радио-апарат, грамофон, микрофон и мали предајник, памти невелики инвентар студија Топалов, тада уредник и водитељ.

На идеју смо, присећа се наш саговорник, дошли јер је Елемир пре тога имао одличан улични разглас – на свакој бандери је висио звучник – па су мештани били добро обавештени о важним догађајима.

Када је неко „одозго” одлучио да жице за разглас не могу ићи преко бандера – родио се радио. Били смо група ентузијаста која је волела радио и приде се разумела у технику. Чак смо неколико пута преузимали и директне преносе фудбалских утакмица, каже Топалов.

Станица је опстала три године, а онда се екипа окупљена око ње једноставно разишла.

Много посла а нимало новаца. Ја сам отишао у иностранство, други се запослили и радио је престао да ради. Елемир су од тада прозвали „глуво село”, са сетом прича Топалов.  

Иако је програм емитован веома кратко, Радио Елемир је остао уписан у књиге друштвене историје Војводине. Зрењанин пак, мада општинско седиште, ушао је у етар тек три године касније.

Ж. Балабан