Elemir prvi u Banatu, i pre prestoničkog Zrenjanina, imao svoj radio

Uvek je negde u ataru, gde foto-aparatom beleži brojne zanimljive događaje i ljude. Postao je odavno hroničar ovdašnjih svakidašnjih događaja, ali i nesvakidašnjih, ali često pomaže i lokalnim medijima, snabdevajući ih pokojom informacijom ili fotografijom, s mesta na koja novinari ne uspeju da stignu na vreme. Naročito je bio angažovan letos, nažalost, ne baš lepim povodom: Topalov je, naime, i predsednik Skupštine mesnog Društva za zaštitu prirode „Okanj” pa je, u skladu s poverenom mu funkcijom, obilazio zajedno s policajcima i vatrogascima rezervat koji je, zbog nepažnje neodgovornih, zahvatila vatrena stihija epskih razmera. Javljao se Milan s terena zanteresovanim žurnalistima, opisivao im sve ružne prizore koje je zaticao nakon što je plamen protutnjao tim terenom. Po ko zna koji put, kao uvek budni ekolog, apelovao je na sugrađane da ne pale strnjišta.

Nije zaboravio ni da ih podseti na važan događaj od pre pola veka, kada je krajem novembra 1968. program počeo da emituje Radio Elemir, tada jedina radio-stanica u čitavom Banatu. Potekao je kao inicijativa mladih iz sela koje je u ono vreme brojalo blizu 5.000 stanovnika i svakog dana jedan sat a nedeljom tri, emitovao lokalne vesti i popularnu muziku sa singlica. Nedelja je bila rezervisana i za ispunjavanje želja slušalaca, a pamti da su jednom stigle čak 42, puta 300 dinara, koliko je koštala jedna – u kasu omladinske organizacije „legla” je zaista lepa suma.

Oprema nam je bila veoma skromna: jedan radio-aparat, gramofon, mikrofon i mali predajnik, pamti neveliki inventar studija Topalov, tada urednik i voditelj.

Na ideju smo, priseća se naš sagovornik, došli jer je Elemir pre toga imao odličan ulični razglas – na svakoj banderi je visio zvučnik – pa su meštani bili dobro obavešteni o važnim događajima.

Kada je neko „odozgo” odlučio da žice za razglas ne mogu ići preko bandera – rodio se radio. Bili smo grupa entuzijasta koja je volela radio i pride se razumela u tehniku. Čak smo nekoliko puta preuzimali i direktne prenose fudbalskih utakmica, kaže Topalov.

Stanica je opstala tri godine, a onda se ekipa okupljena oko nje jednostavno razišla.

Mnogo posla a nimalo novaca. Ja sam otišao u inostranstvo, drugi se zaposlili i radio je prestao da radi. Elemir su od tada prozvali „gluvo selo”, sa setom priča Topalov.  

Iako je program emitovan veoma kratko, Radio Elemir je ostao upisan u knjige društvene istorije Vojvodine. Zrenjanin pak, mada opštinsko sedište, ušao je u etar tek tri godine kasnije.

Ž. Balaban