Два дана након пожара, комшије подижу кров на кући Дукића на Банстолу

Ватра им је у понедељак увече по други пут у животу однела кров над главом који су стицали годинама настанивши се 1997. у Чортановцима, у које су дошли из Обреновца где су четири године пре избегли из  Грачаца у Лици. У пожару који је избио око 18 сати тог дана изгорела је столарска радионица и већи део стамбеног објекта. Неоштећени су остали једино дневна соба и купатило.

Поправљао сам  машину у понедељак и око 17 сати се упутио у Нови Сад по део који ми је недостајао када ме је у повратку из града затекао мајчин позив и информација да је кућа изгорела, каже Ђорђе Дукић.

Како додаје, може само да нагађа због чега је избио пожар, али је извесно да је све изгорело.

Шварцигер ми није остао. Чак се и алуминијумски мотор истопио. Ништа буквално немамо. На срећу, већ прве вечери су прискочиле комшије, пријатељи, рођаци, њих тридесетак, да помогну око гашења и рашчишћавања. Тако је било и сутрадан, а иста је ситуација и сада. Људи су оставили свој посао и дошли да помогну. Дан након пожара набавили смо део материјала, посудио сам паре, немам другог избора. Јуче смо докупили шта нам је недостајало од материјала и почели смо да стављамо кров на кућу. Зима је, нама шта да се чека! Веома ми је важно да оспособим радионицу да могу да наставим да радим и да враћам дугове. Свестан сам да ће то годинама трајати, али важно је да смо живи и здрави, и идемо даље, вели наш саговорник.

Ову породицу јуче су посетили директор покрајинског Фонда за избегла, расељена лица и сарадњу са Србима у региону  Душко Ћутило и председник карловачке општине Александар Саша Стојкечић са сарадницима. Ћутило је Дукићима рекао да могу да рачунају на помоћ у грађевинском материјалу, али и у опреми и машинама за рад у вредности од 200.000 динара и саветовао их да што пре доставе спецификацију. Председник карловачке општине је рекао како је локална самоуправа јуче уплатила 138.000 динара као једнократну новчану помоћ и да ће са предузетницима у Карловцима видети да ли могу и они на неки начин да се укључе не би ли се тој породици што пре обезбедили основни услови за живот. 

Ђорђе Дукић каже да га је пандемија коронавируса навела да се са грађевине којим се бавио четврт века, пошто није било посла у тој бранши, преоријентише на израду уметничких и других предмета од дрвета.

Почео је с алатом који је имао  да се бави дрвенаријиом и помало стицао знање, вештину, машине и материјал. Осим по грађевинским захватима које је оставио иза себе, а у новије време и по предметима од дрвета, Ђорђе је познат и као skyrunning тркач, планинар и велики заљубљеник у природу.

Враћа нам се полако осмех на лице, кажу Ђорђе и Јованка који су изгубили кућу, али не и оптимизам.

Како додају, долазе им људи са свих страна и нуде помоћ.

Комшије доносе храну и пиће. У једном тренутку нас је био превише, па смо замолили да дођу други дан. Види се нада, није све изгубљено. Ово није била наша трагедија, него несрећа, јер смо остали живи и неповређени, кажу Ђорђе и Јованка. 

Како сазнајемо од руководиоца општинског Одељења за друштвене делатности Наде Остојић Агбабе са дугогодишњим стажом у раду с избеглицама у Сремским Карловцима, ова породица није до сада користила никакаву помоћ намењену избеглима.

Зорица Милосављевић