„Дневник“ у вишевековном селу - Глогоњ

И није то само наш утисак, уверили су нас мештани који кажу да се сви одушеве њиховим насељем кад дођу у посету, а очито је да ни облачни децембар не може много да наружи шарену слику која вас окружује где год да се нађете у селу.

- Ово је изузетно мирно место које има повољан географски положај - каже нам председник Савета Месне заједнице Глогоњ Славко Јовановски, који је уједно и директор Дома културе. - Налазимо се на територији Панчева, града који је један од најразвијенијих у Србији, притом нам је близу и Београд, тако да наши суграђани имају могућност да бирају где ће да се запосле. Ипак, не дешава се да се људи масовно исељавају одавде, јер је код нас поприлично заступљена пољопривреда од које мештани могу лепо да живе. Многи су и запослени и баве се ратарством, једноставно овде живе вредни људи који стижу на све стране и максимално су посвећени просперитету својих породица.

Управо је то и разлог због ког нећете срести много Глогоњаца по улицама или кафићима. Али зато купуса и кромпира имају на све стране!

- Доминантна грана нам је повртарство, односно узгој кромпира и купуса, чувени смо по томе - појашњава Јовановски. - Бар 80 одсто домаћинстава се бави тиме и можемо да кажемо да је то бренд Глогоња.

Планине заменили равницом и бољим животом

Још 1972. године Миле Јањић је дошао са женом и двоје деце из Врања у Глогоњ. Како каже, дошао је за бољим животом и у почетку му је највише требало да се навикне на равницу, али због чињенице да им је овде све ближе - болница, школа, продавнице - брзо су се прилагодили средини која их је, приде, одмах прихватила.

- Људи су одлични - узвикује деда Миле, ког смо срели код аутобуске станице, на којој је изашао из аутобуса враћајући се из Панчева. - Ове године слабије идем до града, али одем тако на пијацу, продавницу...

О Глогоњу има да каже све најлепше. Вели да се село много променило откад је он у њему, али да је сад „финије, нема шта“, нарочито што имају нову цркву, поправљену школу, сређен водовод. Једино шта га, рекло би се, мучи, јесу цене које су из године у годину све више, али признаје да може да живи од пензије, будући да је још као грађевинац сазидао две куће и својој породици обезбедио фин живот.

Ако се бавите рачуницом, замислите сад колико ту буде главица купуса, ако у селу живи око 3.000 људи! Али, поврће на страну, јер није оно једино што чини место у ком смо решили да завиримо, Тамиш и његово уређено приобаље су такође најважнија и најлепша „ствар“ коју затичете приликом посете.

- Тамиш је наша велика предност. У протеклом периоду смо уређивали парк, дечје игралиште, излетиште, а сређујемо и спортски центар на отвореном који се такође налази уз реку. Ту су заступљени и лов, риболов, прилика за одмарање, уживање, имамо скелу, па тако нас све више посећују и долазе са стране, јер промовишемо Глогоњ и преко еко-туризма - прича наш саговорник, скрећући нам пажњу на податак да се и чувена сцена на реци, у филму „Ко то тамо пева“, снимала управо на њиховом „парчету“ Тамиша.

Осим наведеног, у Глогоњу се поприлично ради - реновирају пензионерски дом, асфалтирају улице, а неке које имају калдрму насипају струганим асфалтом, недавно су поставили слова свог места у центру села, урадили су нову капелу, док је у плану зидање спортске хале, највероватније у склопу осмолетке, сређивање тротоара уз јавне установе, наткривање пијаце, обезбеђивање нових паркинг места, као и изградња шеталишта између католичке и православне цркве.

Да л’ је глог или пловно подручје

Према предањима, Глогоњ је добио име по биљци глог, које је било много на подручју данашњег насеља, мада неки подаци указују и на то да назив потиче од мађарске речи која је означавала плавно подручје.

У сваком случају, ово село се спомиње још у 16. веку, док први писани трагови датирају из 18. столећа. Најпре су ту били насељени Румуни и Немци, а након Другог светског рата колонизацијом се досељавају Македонци.

Дом културе уточиште талената, љубави и успеха

За свако село је важно да има у понуди активности које ће забавити припаднике свих генерација, али и нација. Дом културе је можда и највећи центар Глогоња, будући да окупља љубитеље музике и традиције, али и разна удружења која негују културу свог места.

- Важно нам је што наши мештани промовишу обичаје својих народа кроз разне пројекте, активности, манифестације - каже Јовановски, додајући да у Глогоњу највише живе Срби, Македонци и Румуни. - Имамо румунски КУД „Веселија“ који имају све секције: фолклор и оркестар. И ми у Дому културе имамо фолклораше који често изводе игре из Македоније. Проблем је што је наша сала од сто квадрата и не одговара потенцијалима које наши аматери имају, па не можемо да осмислимо већу манифестацију или да нешто веће планирамо. А, рецимо, наша дечја фолклорна секција осваја признања на разним такмичењима и са сваке смотре се враћају с одличјима јер имамо једну од најбољих школа фолклора у земљи.

Кад се све узме у обзир и не чуди податак да у Глогоњу има мало празних кућа, а оне које су на продају нису испод 20.000 евра. Још кад у близини добију и аутопут, где ће им крај бити? Неће га ни имати...

Текст и фото: Леа Радловачки