Дневник у вишевековном селу – Фекетић

- Рецимо, бискуп је једном отишао у радњу и нико га није пустио испред себе, причали су са њим док није дошао на ред, али су га беспрекорно ценили - прича Бојтош, пензионисани наставник историје и географије. - Никад фекетићки Мађар неће рећи да је нешто изузетно добро, него „ух, солидно је”. Никад неће потцењивати, али неће ни уздизати... А и важно је рећи да су наши људи фини и мирне нарави. Знате и сами да свугде има добрих и лоших људи. Зло нема језик, културу и нацију...

Тренутно у Фекетићу живи скоро 5.000 људи и, како наш саговорник тврди, само у његовом селу у општини Мали Иђош тај број се не смањује.

- Овде на једној територији функцинише пет конфесија: реформати, католици, православци, муслимани, евангелисти, и никад није било проблема ко је које вере, а ту су и разне нације - додаје „католички шеф реформаторског села”.

И, ма које да су вере или нације, Фекетићани се беспрекорно слажу у једном - нико не воли да бере вишње, али сви воле да пију вишњевачу!

- Наша вишња је изузетно специфична и јединствена у свету, нема ни једна таква сорта, то је званично регистровано. Нашој „Прима” вишњи нема премца! Укусне су, слатке, нису киселе да мораш да жмигаш док их једеш, има 70 пута више антиоксиданата од свих осталих вишања у свету. Боја која је у њој је јако стабилна и може се користити за фарбање прехрамбених производа. Такође, њу не морамо да прскамо, а ако има огроман напад штеточина, цвет сам отпадне до следеће године кад настави даље, тако се сама заштити.

Баш као и фекетићка вишња, и фекетићке људске душе саме се штите од свих животних напада, односно, како је објаснио Бојтош, прави су Балканци - како год да се свет окрене, они су увек на ногама.

- Могу да вам кажем да се солидно живи, јер су ови људи научили да раде и није их срамота да било шта раде како би зарадили, сналажљиви су, не гледају у небо и не чекају срећу, никад нећете чути да неко кука - уверава нас наш домаћин.

Стога Фекетићани на разне начине долазе до посла - неки се баве пољопривредом, у којој, истина, механизација потискује радну снагу, док има и оних који путују којекуда на послове, нарочито у Нови Сад, Сенту, Бечеј, Суботицу... Неки раде у селу у фирмицама, али како би место осетило напредак и како би људи били задовољнији, потребно је, сматра председник села, отворити бар још десетак погона који би запошљавали.

Ипак, како год, шта год, али село не стаје. Константно се на различите начине улаже у одржавање и напредак места, па тако, бар кад је реч о горућим проблемима у Фекетићу, план је да среде велико гробље, односно део са „заборављеним” гробницама, и да се позабаве дрворедима.

- Важан нам је и водовод који је изграђен у већ историјској 1965. години! Успели смо да променимо нешто азбестних цеви, али сваки дан се негде нешто мора поправљати... Имамо и пројекте за асфалтирање улица у селу, а редовно скидамо банкине, чистимо канале, па вишак земљишта износимо на атарске путеве који имају рупе. Ове године би требало да се заврши главни канализациони вод, као и да буде готов пречистач на улазу у село - набраја Бојтош. - Постоји пројекат „Укуси Бачке” који окупља неколико места и ми треба да добијемо 173.000 евра за то, а циљ нам је да с тим парама развијамо оно што већ имамо. Наше Удружење мајки и деце „Изида” има могућност да производи лековита биља, тако да ћемо њима да купимо сушару, коју ће моћи сви да користе сви мештани по економској цени. Желимо да будемо и јако модерни, па ћемо набавити и две паметне клупе на којима ћете моћи да пуните телефон, користите интернет, само се надамо да их нико неће разбити...

У Фекетићу беспрекорно функционише неколико цивилних удружења, а активни су им и рукометни и фудбалски клуб. За разлику од многобројних села у Војводини, осмолетка и даље окупља ученике од првог до осмог разреда, и то имају могућност да слушају наставу на мађарском и на српском језику, а наравно, не треба заборавити ни специјално одељење за децу која имају блаже видове сметњи у развоју.

Да није замислио да остане у свом родном селу, Петер Орос би сада живео у Новом Саду, због чега се помало и каје, јер сматра да му је сад већ касно да напушта Фекетић. Како каже, овде је ипак свој на своме, власник је радњице и, иако је мања зарада него што би била у граду, бар је миран и нема шефа.

- Скоро сваки дан морам да идем за Нови Сад или Суботицу, јер немам куд друго кад ми се поквари ауто, кад треба на сервис или било шта - каже Петер који се, осим скромним предузетништвом скромно бави и пољопривредом. - Тешко се може преживети, јер немамо много земље а тешко је купити још, док, што се тиче радње, улице су већ скоро празне. Кад је тата отворио продавницу ’89. рекао је да, ако село има 300 становника у кругу, онда ће продавница да живи, а сад није остало ни 50 људи у улици. Нисам могао да замислим да ће овако бити...

Леа Радловачки