Dnevnik u viševekovnom selu – Feketić

- Recimo, biskup je jednom otišao u radnju i niko ga nije pustio ispred sebe, pričali su sa njim dok nije došao na red, ali su ga besprekorno cenili - priča Bojtoš, penzionisani nastavnik istorije i geografije. - Nikad feketićki Mađar neće reći da je nešto izuzetno dobro, nego „uh, solidno je”. Nikad neće potcenjivati, ali neće ni uzdizati... A i važno je reći da su naši ljudi fini i mirne naravi. Znate i sami da svugde ima dobrih i loših ljudi. Zlo nema jezik, kulturu i naciju...

Trenutno u Feketiću živi skoro 5.000 ljudi i, kako naš sagovornik tvrdi, samo u njegovom selu u opštini Mali Iđoš taj broj se ne smanjuje.

- Ovde na jednoj teritoriji funkciniše pet konfesija: reformati, katolici, pravoslavci, muslimani, evangelisti, i nikad nije bilo problema ko je koje vere, a tu su i razne nacije - dodaje „katolički šef reformatorskog sela”.

I, ma koje da su vere ili nacije, Feketićani se besprekorno slažu u jednom - niko ne voli da bere višnje, ali svi vole da piju višnjevaču!

- Naša višnja je izuzetno specifična i jedinstvena u svetu, nema ni jedna takva sorta, to je zvanično registrovano. Našoj „Prima” višnji nema premca! Ukusne su, slatke, nisu kisele da moraš da žmigaš dok ih jedeš, ima 70 puta više antioksidanata od svih ostalih višanja u svetu. Boja koja je u njoj je jako stabilna i može se koristiti za farbanje prehrambenih proizvoda. Takođe, nju ne moramo da prskamo, a ako ima ogroman napad štetočina, cvet sam otpadne do sledeće godine kad nastavi dalje, tako se sama zaštiti.

Baš kao i feketićka višnja, i feketićke ljudske duše same se štite od svih životnih napada, odnosno, kako je objasnio Bojtoš, pravi su Balkanci - kako god da se svet okrene, oni su uvek na nogama.

- Mogu da vam kažem da se solidno živi, jer su ovi ljudi naučili da rade i nije ih sramota da bilo šta rade kako bi zaradili, snalažljivi su, ne gledaju u nebo i ne čekaju sreću, nikad nećete čuti da neko kuka - uverava nas naš domaćin.

Stoga Feketićani na razne načine dolaze do posla - neki se bave poljoprivredom, u kojoj, istina, mehanizacija potiskuje radnu snagu, dok ima i onih koji putuju kojekuda na poslove, naročito u Novi Sad, Sentu, Bečej, Suboticu... Neki rade u selu u firmicama, ali kako bi mesto osetilo napredak i kako bi ljudi bili zadovoljniji, potrebno je, smatra predsednik sela, otvoriti bar još desetak pogona koji bi zapošljavali.

Ipak, kako god, šta god, ali selo ne staje. Konstantno se na različite načine ulaže u održavanje i napredak mesta, pa tako, bar kad je reč o gorućim problemima u Feketiću, plan je da srede veliko groblje, odnosno deo sa „zaboravljenim” grobnicama, i da se pozabave drvoredima.

- Važan nam je i vodovod koji je izgrađen u već istorijskoj 1965. godini! Uspeli smo da promenimo nešto azbestnih cevi, ali svaki dan se negde nešto mora popravljati... Imamo i projekte za asfaltiranje ulica u selu, a redovno skidamo bankine, čistimo kanale, pa višak zemljišta iznosimo na atarske puteve koji imaju rupe. Ove godine bi trebalo da se završi glavni kanalizacioni vod, kao i da bude gotov prečistač na ulazu u selo - nabraja Bojtoš. - Postoji projekat „Ukusi Bačke” koji okuplja nekoliko mesta i mi treba da dobijemo 173.000 evra za to, a cilj nam je da s tim parama razvijamo ono što već imamo. Naše Udruženje majki i dece „Izida” ima mogućnost da proizvodi lekovita bilja, tako da ćemo njima da kupimo sušaru, koju će moći svi da koriste svi meštani po ekonomskoj ceni. Želimo da budemo i jako moderni, pa ćemo nabaviti i dve pametne klupe na kojima ćete moći da punite telefon, koristite internet, samo se nadamo da ih niko neće razbiti...

U Feketiću besprekorno funkcioniše nekoliko civilnih udruženja, a aktivni su im i rukometni i fudbalski klub. Za razliku od mnogobrojnih sela u Vojvodini, osmoletka i dalje okuplja učenike od prvog do osmog razreda, i to imaju mogućnost da slušaju nastavu na mađarskom i na srpskom jeziku, a naravno, ne treba zaboraviti ni specijalno odeljenje za decu koja imaju blaže vidove smetnji u razvoju.

Da nije zamislio da ostane u svom rodnom selu, Peter Oros bi sada živeo u Novom Sadu, zbog čega se pomalo i kaje, jer smatra da mu je sad već kasno da napušta Feketić. Kako kaže, ovde je ipak svoj na svome, vlasnik je radnjice i, iako je manja zarada nego što bi bila u gradu, bar je miran i nema šefa.

- Skoro svaki dan moram da idem za Novi Sad ili Suboticu, jer nemam kud drugo kad mi se pokvari auto, kad treba na servis ili bilo šta - kaže Peter koji se, osim skromnim preduzetništvom skromno bavi i poljoprivredom. - Teško se može preživeti, jer nemamo mnogo zemlje a teško je kupiti još, dok, što se tiče radnje, ulice su već skoro prazne. Kad je tata otvorio prodavnicu ’89. rekao je da, ako selo ima 300 stanovnika u krugu, onda će prodavnica da živi, a sad nije ostalo ni 50 ljudi u ulici. Nisam mogao da zamislim da će ovako biti...

Lea Radlovački