Дневник у вишевековном селу – Бочар

Али, без гриже савести, можемо рећи да је при самом врху. Па, по чему је толико посебно то сеоце у општини Нови Бечеј?

- Немамо кафану, ал’ зато имамо четири-пет паркова - истиче млади председник Савета Месне заједнице Бочар Марко Поповић, који памти времена кад су била и по три кафића у селу, али то не значи да мештани немају где да се окупљају и друже. - Имамо споменик посвећен Русима из Другог светског рата и баш су га прошле године реновирали, сад лепше изгледа, има расвету, неколико клупа... Пробали смо да оснујемо клуб за младе, односно удружење „Весели другари”, али нам корона не дозвољава. Ми смо све спремили, нашли смо две просторије у дворцу који је у реституцији, набавили смо столове, столице, пикадо, стони фудбал, стони тенис...

Осим наведеног, Бочар је лепо, мирно село у ком нема неких трзавица: нико не закључава своје капије и куће, а ако и дође до неких инцидената „провалничке” природе, све се брзо сазна и разоткрије.

Како и не би, кад око 1.100 бочарских душа излази из свог села само кад мора, због посла или веће набавке, те будно прате све што им се дешава у шору.

- Овде је дошло до асимилације свих нас, нарочито Мађара, па је сад реткост чути мађарски језик на улици, што је штета - каже Поповић, признајући да је најпре његова жена Мађарица која не „дивани mayarski”. - Већином су Срби, имамо неких десет одсто Мађара, нешто мало Рома и имамо две-три албанске породице које су нам се доселиле у протеклих годину дана.

Како појашњава, сви они не планирају да иду ван Бочара јер у њему имају све што име је потребно. А ако баш пригусти, на двадесетак минута су им и Нови Бечеј, и Кикинда, и Ада, Сента, односно сва она места по којима су већином Бочарци и запослени.

- Рецимо, немамо банкомат и гледамо да то средимо, али је компликовано, мада није нешто без чега човек не може да живи - додаје председник Савета и додаје шта је оно што у селу раде, а што може само да унапреди живот. - Тренутно правимо фискултурну салу уз школу на месту где је била нека радионица за техничко, па је срушено пре 30 година с циљем да се прави сала. Сад је све у завршној фази и требало би ускоро да буде у употреби... Такође, нешто највеће и најлепше што се ради у нашем селу протеклих деценија, јесте реконструкција дворца Хертеленди - Бајић. Једино што би нам још требало, што ћемо да пробамо, јесте да покренемо целодневни боравак, односно мешовиту групу за децу од три до седам година. Имамо вртић, али је у њему полудневни боравак. У селу имамо проблем што нема ко да нам чува децу, тако да би било баш супер да то успемо. Имамо и просторију у вртићу, јер су некад постојале две групе, а сад само једна...

У ишчекивању остварења скромне и поприлично перспективне жеље за најмлађе мештане, оне нешто старије „чувају” фудбал и рукомет, паркови, дечја игралишта или евентуално биоскоп кад неколико пута годишње угости покоју пројекцију.

Леа Радловачки

Свако дете, ваљда, највише воли да распусте проводи код бабе и деде, ма где они били. Међутим, за Јовану (9) и Душана (12) Татића долазак у Бочар није леп само због тога, већ и због повратка у место у ком су провели најраније године свог живота, док се нису преселили у Темерин, а потом у Беч. Над срећом, што су у свом крају, у свом паркићу, са својим другарима, вије се сенка туге што им такви тренуци нису присутни у животу сваког дана, те са носталгијом, која је толико дечја и неискварена, причају о селу у ком би се врло радо вратили.

- Као прво, ја не могу да поднесем то што сам у граду, боље ми је село, било које да је, мање је место, сви се познајемо, као браћа и сестре смо, сви се јављамо једни другима, тако да ми Бочар као место баш много недостаје - објашњава нам Јована, признајући да једва чека да напуни 15 година, па да пита родитеље да се врати у своје село, иако зна да они не би волели, а вероватно ни пристали на такву идеју. - Стварно бих баш овде волела да будем. Још не размишљам о томе шта бих радила, јер јесте тешко да нађеш овде посао...

Душан би се такође вратио из Беча, мада не нужно у Бочар, већ пре у Темерин.

- Ја могу да замислим да будем цео живот у Бечу, али не срећно, јер не могу да замислим да ми је тамо лепо као у Србији. Људи су овде много отворенији, реално, ми се не познајемо, а можемо већ отворено да разговарамо. Тамо су људи много хладнији, рођена браћа се посећују можда једном месечно - критикује тамошњи живот рођени Бочарац, истичући шта му још веома смета у граду у ком тренутно живи. - Лепо васпитање... Тамо дете не сме да добије ћушку, јако су размажени, јер ако дете није мирно природно, ако је мало враголастије, потребно је да добије мало батина како би научило, а тамо ако удариш дете, одмах идеш у затвор.

Предност живота у Аустрији огледа се у „финансијској сигурности”, јер је лакше.

- Тамо не размишљају о томе да ли имају паре, не морају да размишљају шта ће да купе, не гледа се цена и да ли се има довољно новца, али паре не чине човека - појашњава Јована, којој нарочито смета што деца имају потпуно другачији начин одрастања. - Тамо деца нису видела овцу уживо, морају да оду у зоолошки врт да би видела кокошку, не знам како да опишем то осећање, али то је нешто дечје, знате, да кад сте мали да упознајете животиње. Они већ док су мали стављају наочаре и носе бундице, маме носе вештачке нокте... Фали им детињства, културе.