Dnevnik u viševekovnom selu – Bočar

Ali, bez griže savesti, možemo reći da je pri samom vrhu. Pa, po čemu je toliko posebno to seoce u opštini Novi Bečej?

- Nemamo kafanu, al’ zato imamo četiri-pet parkova - ističe mladi predsednik Saveta Mesne zajednice Bočar Marko Popović, koji pamti vremena kad su bila i po tri kafića u selu, ali to ne znači da meštani nemaju gde da se okupljaju i druže. - Imamo spomenik posvećen Rusima iz Drugog svetskog rata i baš su ga prošle godine renovirali, sad lepše izgleda, ima rasvetu, nekoliko klupa... Probali smo da osnujemo klub za mlade, odnosno udruženje „Veseli drugari”, ali nam korona ne dozvoljava. Mi smo sve spremili, našli smo dve prostorije u dvorcu koji je u restituciji, nabavili smo stolove, stolice, pikado, stoni fudbal, stoni tenis...

Osim navedenog, Bočar je lepo, mirno selo u kom nema nekih trzavica: niko ne zaključava svoje kapije i kuće, a ako i dođe do nekih incidenata „provalničke” prirode, sve se brzo sazna i razotkrije.

Kako i ne bi, kad oko 1.100 bočarskih duša izlazi iz svog sela samo kad mora, zbog posla ili veće nabavke, te budno prate sve što im se dešava u šoru.

- Ovde je došlo do asimilacije svih nas, naročito Mađara, pa je sad retkost čuti mađarski jezik na ulici, što je šteta - kaže Popović, priznajući da je najpre njegova žena Mađarica koja ne „divani mayarski”. - Većinom su Srbi, imamo nekih deset odsto Mađara, nešto malo Roma i imamo dve-tri albanske porodice koje su nam se doselile u proteklih godinu dana.

Kako pojašnjava, svi oni ne planiraju da idu van Bočara jer u njemu imaju sve što ime je potrebno. A ako baš prigusti, na dvadesetak minuta su im i Novi Bečej, i Kikinda, i Ada, Senta, odnosno sva ona mesta po kojima su većinom Bočarci i zaposleni.

- Recimo, nemamo bankomat i gledamo da to sredimo, ali je komplikovano, mada nije nešto bez čega čovek ne može da živi - dodaje predsednik Saveta i dodaje šta je ono što u selu rade, a što može samo da unapredi život. - Trenutno pravimo fiskulturnu salu uz školu na mestu gde je bila neka radionica za tehničko, pa je srušeno pre 30 godina s ciljem da se pravi sala. Sad je sve u završnoj fazi i trebalo bi uskoro da bude u upotrebi... Takođe, nešto najveće i najlepše što se radi u našem selu proteklih decenija, jeste rekonstrukcija dvorca Hertelendi - Bajić. Jedino što bi nam još trebalo, što ćemo da probamo, jeste da pokrenemo celodnevni boravak, odnosno mešovitu grupu za decu od tri do sedam godina. Imamo vrtić, ali je u njemu poludnevni boravak. U selu imamo problem što nema ko da nam čuva decu, tako da bi bilo baš super da to uspemo. Imamo i prostoriju u vrtiću, jer su nekad postojale dve grupe, a sad samo jedna...

U iščekivanju ostvarenja skromne i poprilično perspektivne želje za najmlađe meštane, one nešto starije „čuvaju” fudbal i rukomet, parkovi, dečja igrališta ili eventualno bioskop kad nekoliko puta godišnje ugosti pokoju projekciju.

Lea Radlovački

Svako dete, valjda, najviše voli da raspuste provodi kod babe i dede, ma gde oni bili. Međutim, za Jovanu (9) i Dušana (12) Tatića dolazak u Bočar nije lep samo zbog toga, već i zbog povratka u mesto u kom su proveli najranije godine svog života, dok se nisu preselili u Temerin, a potom u Beč. Nad srećom, što su u svom kraju, u svom parkiću, sa svojim drugarima, vije se senka tuge što im takvi trenuci nisu prisutni u životu svakog dana, te sa nostalgijom, koja je toliko dečja i neiskvarena, pričaju o selu u kom bi se vrlo rado vratili.

- Kao prvo, ja ne mogu da podnesem to što sam u gradu, bolje mi je selo, bilo koje da je, manje je mesto, svi se poznajemo, kao braća i sestre smo, svi se javljamo jedni drugima, tako da mi Bočar kao mesto baš mnogo nedostaje - objašnjava nam Jovana, priznajući da jedva čeka da napuni 15 godina, pa da pita roditelje da se vrati u svoje selo, iako zna da oni ne bi voleli, a verovatno ni pristali na takvu ideju. - Stvarno bih baš ovde volela da budem. Još ne razmišljam o tome šta bih radila, jer jeste teško da nađeš ovde posao...

Dušan bi se takođe vratio iz Beča, mada ne nužno u Bočar, već pre u Temerin.

- Ja mogu da zamislim da budem ceo život u Beču, ali ne srećno, jer ne mogu da zamislim da mi je tamo lepo kao u Srbiji. Ljudi su ovde mnogo otvoreniji, realno, mi se ne poznajemo, a možemo već otvoreno da razgovaramo. Tamo su ljudi mnogo hladniji, rođena braća se posećuju možda jednom mesečno - kritikuje tamošnji život rođeni Bočarac, ističući šta mu još veoma smeta u gradu u kom trenutno živi. - Lepo vaspitanje... Tamo dete ne sme da dobije ćušku, jako su razmaženi, jer ako dete nije mirno prirodno, ako je malo vragolastije, potrebno je da dobije malo batina kako bi naučilo, a tamo ako udariš dete, odmah ideš u zatvor.

Prednost života u Austriji ogleda se u „finansijskoj sigurnosti”, jer je lakše.

- Tamo ne razmišljaju o tome da li imaju pare, ne moraju da razmišljaju šta će da kupe, ne gleda se cena i da li se ima dovoljno novca, ali pare ne čine čoveka - pojašnjava Jovana, kojoj naročito smeta što deca imaju potpuno drugačiji način odrastanja. - Tamo deca nisu videla ovcu uživo, moraju da odu u zoološki vrt da bi videla kokošku, ne znam kako da opišem to osećanje, ali to je nešto dečje, znate, da kad ste mali da upoznajete životinje. Oni već dok su mali stavljaju naočare i nose bundice, mame nose veštačke nokte... Fali im detinjstva, kulture.