"Дневник” у вишевековном селу: Баранда

Међутим, тренд одласка младих, нарочито јужније ка престоници, чини да ово место у општини Опово бива насељено претежно старачким домаћинствима, изузев нешто млађих пољопривредника који имају више обрадиве земље, па су и даље ту где су. Стога је њихов атар, који је лане прошао кроз комасацију, углавном прошаран пшеницом, кукурузом и сунцокретом, док су воћарске културе на занемарљиво малим површинама.

- Док нису постојали велики трговински ланци, Баранда је била позната по повртарству које се узгајало за београдско тржиште – прича председник Савета Месне заједнице Баранда Момчило Вујчин, додајући да у селу имају и неколико сточара, све мање и мање. – Немамо никакву индустрију у селу, па Баранђани путују у Панчево и Београд на посао.

У Баранди живи око 1.450 становника за које се може рећи да су сложни и да имају веома развијени спортски дух, о чему најбоље „говоре” игралиште за мини фудбал са вештачком травом, терен за одбојку на песку, рукометно и кошаркашко игралиште, фудбалски терен, трим стаза за атлетичаре у парку, а на све то, у плану је да у месту наредне године изграде и теретану на отвореном.

Из Кикинде населили мочварни јужни Банат

Између 1775. и 1778. године, на основу војних планова, створено је село Баранда и насељено житељима из Кикинде и дела румунског Баната.

Постоје две верзија како је настало име тог места: прва је та да је добила назив по делу Кикинде из ког су се доселиле прве породице, а друга је на конто силне воде, Тамиша и бара, која окружује ово јужнобанатско насеље.

- Да би у селу успели нешто, морате све структуре да обједините, од спортског друштва, ловаца, црквене општине, здравства, образовања – каже наш саговорник. - Само то даје резултате. Не морају да мисле сви исто, јер ми не можемо да се бавимо неком великом политиком, већ морамо да се боримо за нашу месну заједницу, да што више урадимо за наше село и мислим да је то дало резултате.

Присећајући се како су 2013. године затекли месну заједницу у очајном стању, од тада су средили расвету у целом селу, сређивали су улице, па тако у Баранди до краја ове године више неће бити ниједне неасфалтиране улице у селу, преместили су и реновирали сеоску библиотеку која има фонд од 13.000 књига, реконструисали су плато испред цркве Светог Николе и заменили кровну конструкцију, док ће наредне године вадити влагу и сређивати фасаду. Сређено је дечје игралиште у парку, постављене су клупе код вртића, и даље су у процесу уређења цветног трга у самом центру.

У децу увек треба улагати

„Шарени лептирићи” су ученици другог разреда основне школе „Олга Петров” у Баранди, а њихова учитељица Нада Кљајић каже да су они њени златни, много паметни и дивни шећерићи, у шта смо се и уверили присуствујући једном часу током наше посете. Осим што смо имали прилику да се опет вратимо у школске клупе, које су нешто мање него што их памтимо из „наших дана”, сазнали смо понешто о томе каква су данас деца на селу, али и какво је село у које смо решили да завиримо прошле недеље.

- У Баранди има свашта лепо, цео овај потез је географски интереснтан, све нам је близу, а тако згодно далеко – прича нам насмејана учитељица којој позитивна енергија не јењава ни након целог преподнева проведеног у школи. - Људи су питоми, добри, драги, имамо поштовања једни према другима. Наравно, свугде има свакаквих људи, али овде тих „свакаквих људи” некако нема! Деца су се доста изменила откако сам 1994. године почела да радим у овој школи. Долазе с неким интелектуалним напретком јер им је све доступно, али им недостаје физичка спремност, фина моторика им није изграђена, зато се трудим да пробудим и леву и десну хемисферу мозга и да их уједнимим.

Управо због тога, први сусрет са учитељицом Надом деца памте по пентрању (или покушавању) на дрво, прескакању јарка… Али и по бројним књигама које пише од 2004. године, као и по наградама које је у међувремену освојила. Са својим „шећерићима” ради све што је лепо, племенито и из чега могу нешто да науче, па тако сарађују са Удружењем параплегичара „Сигуран живот”, учествују у хуманитарним и еколошким акцијама и слично.

- Децу само треба пратити, они су страшно знатижељни. И свако дете има неки таленат, за нешто је способно и спремно, нисмо сви ни за математику ни за српски, онда гледам да на то наслоним неку нову вештину, знање – прича наша саговорница, истичући да у децу непрестано треба улагати. – Нашој школи треба свашта! Она је изграђена још средином осамдесетих, још ни намештај нисмо мењали, имамо једну паметну таблу на нивоу целе школе. Потребна су нам разна учила, сналазимо се уз помоћ штапа и канапа, а деци треба све, треба улагати у њих.

- До краја године ћемо завршити и сеоску капелу, то нам је један од приоритета – додаје Вујчин. – Водоводну мрежу треба да мењамо, али ћемо доћи на ред тек кад се та капитална инвестиција заврши у Опову, што рачунамо да ће бити наредне године. Ствар је у томе што ми немамо никакве изворе прихода, оно што добијемо од локалне самоуправе или што пронађемо нека средства, у тим оквирима морамо да функционишемо.

Баранда је позната и по филмском граду, будући да су се у њој снимале серије „Вратиће се роде” и „Сенке над Балканом”, као и поједине сцене филма „Монтевидео”.

Кад у то место долазите, упознајете се и са Тамишем који је главно пецарошко место, оближњи рибњак је приватизован и више не може да се користи за спорт и рекреацију. Занимљиво је и да су им све кафане затворене, те је Баранђанима на располагању само један кафић и то викендом увече.

Леа Радловачки