"Dnevnik” u viševekovnom selu: Baranda

Međutim, trend odlaska mladih, naročito južnije ka prestonici, čini da ovo mesto u opštini Opovo biva naseljeno pretežno staračkim domaćinstvima, izuzev nešto mlađih poljoprivrednika koji imaju više obradive zemlje, pa su i dalje tu gde su. Stoga je njihov atar, koji je lane prošao kroz komasaciju, uglavnom prošaran pšenicom, kukuruzom i suncokretom, dok su voćarske kulture na zanemarljivo malim površinama.

- Dok nisu postojali veliki trgovinski lanci, Baranda je bila poznata po povrtarstvu koje se uzgajalo za beogradsko tržište – priča predsednik Saveta Mesne zajednice Baranda Momčilo Vujčin, dodajući da u selu imaju i nekoliko stočara, sve manje i manje. – Nemamo nikakvu industriju u selu, pa Baranđani putuju u Pančevo i Beograd na posao.

U Barandi živi oko 1.450 stanovnika za koje se može reći da su složni i da imaju veoma razvijeni sportski duh, o čemu najbolje „govore” igralište za mini fudbal sa veštačkom travom, teren za odbojku na pesku, rukometno i košarkaško igralište, fudbalski teren, trim staza za atletičare u parku, a na sve to, u planu je da u mestu naredne godine izgrade i teretanu na otvorenom.

Iz Kikinde naselili močvarni južni Banat

Između 1775. i 1778. godine, na osnovu vojnih planova, stvoreno je selo Baranda i naseljeno žiteljima iz Kikinde i dela rumunskog Banata.

Postoje dve verzija kako je nastalo ime tog mesta: prva je ta da je dobila naziv po delu Kikinde iz kog su se doselile prve porodice, a druga je na konto silne vode, Tamiša i bara, koja okružuje ovo južnobanatsko naselje.

- Da bi u selu uspeli nešto, morate sve strukture da objedinite, od sportskog društva, lovaca, crkvene opštine, zdravstva, obrazovanja – kaže naš sagovornik. - Samo to daje rezultate. Ne moraju da misle svi isto, jer mi ne možemo da se bavimo nekom velikom politikom, već moramo da se borimo za našu mesnu zajednicu, da što više uradimo za naše selo i mislim da je to dalo rezultate.

Prisećajući se kako su 2013. godine zatekli mesnu zajednicu u očajnom stanju, od tada su sredili rasvetu u celom selu, sređivali su ulice, pa tako u Barandi do kraja ove godine više neće biti nijedne neasfaltirane ulice u selu, premestili su i renovirali seosku biblioteku koja ima fond od 13.000 knjiga, rekonstruisali su plato ispred crkve Svetog Nikole i zamenili krovnu konstrukciju, dok će naredne godine vaditi vlagu i sređivati fasadu. Sređeno je dečje igralište u parku, postavljene su klupe kod vrtića, i dalje su u procesu uređenja cvetnog trga u samom centru.

U decu uvek treba ulagati

„Šareni leptirići” su učenici drugog razreda osnovne škole „Olga Petrov” u Barandi, a njihova učiteljica Nada Kljajić kaže da su oni njeni zlatni, mnogo pametni i divni šećerići, u šta smo se i uverili prisustvujući jednom času tokom naše posete. Osim što smo imali priliku da se opet vratimo u školske klupe, koje su nešto manje nego što ih pamtimo iz „naših dana”, saznali smo ponešto o tome kakva su danas deca na selu, ali i kakvo je selo u koje smo rešili da zavirimo prošle nedelje.

- U Barandi ima svašta lepo, ceo ovaj potez je geografski interesntan, sve nam je blizu, a tako zgodno daleko – priča nam nasmejana učiteljica kojoj pozitivna energija ne jenjava ni nakon celog prepodneva provedenog u školi. - Ljudi su pitomi, dobri, dragi, imamo poštovanja jedni prema drugima. Naravno, svugde ima svakakvih ljudi, ali ovde tih „svakakvih ljudi” nekako nema! Deca su se dosta izmenila otkako sam 1994. godine počela da radim u ovoj školi. Dolaze s nekim intelektualnim napretkom jer im je sve dostupno, ali im nedostaje fizička spremnost, fina motorika im nije izgrađena, zato se trudim da probudim i levu i desnu hemisferu mozga i da ih ujednimim.

Upravo zbog toga, prvi susret sa učiteljicom Nadom deca pamte po pentranju (ili pokušavanju) na drvo, preskakanju jarka… Ali i po brojnim knjigama koje piše od 2004. godine, kao i po nagradama koje je u međuvremenu osvojila. Sa svojim „šećerićima” radi sve što je lepo, plemenito i iz čega mogu nešto da nauče, pa tako sarađuju sa Udruženjem paraplegičara „Siguran život”, učestvuju u humanitarnim i ekološkim akcijama i slično.

- Decu samo treba pratiti, oni su strašno znatiželjni. I svako dete ima neki talenat, za nešto je sposobno i spremno, nismo svi ni za matematiku ni za srpski, onda gledam da na to naslonim neku novu veštinu, znanje – priča naša sagovornica, ističući da u decu neprestano treba ulagati. – Našoj školi treba svašta! Ona je izgrađena još sredinom osamdesetih, još ni nameštaj nismo menjali, imamo jednu pametnu tablu na nivou cele škole. Potrebna su nam razna učila, snalazimo se uz pomoć štapa i kanapa, a deci treba sve, treba ulagati u njih.

- Do kraja godine ćemo završiti i seosku kapelu, to nam je jedan od prioriteta – dodaje Vujčin. – Vodovodnu mrežu treba da menjamo, ali ćemo doći na red tek kad se ta kapitalna investicija završi u Opovu, što računamo da će biti naredne godine. Stvar je u tome što mi nemamo nikakve izvore prihoda, ono što dobijemo od lokalne samouprave ili što pronađemo neka sredstva, u tim okvirima moramo da funkcionišemo.

Baranda je poznata i po filmskom gradu, budući da su se u njoj snimale serije „Vratiće se rode” i „Senke nad Balkanom”, kao i pojedine scene filma „Montevideo”.

Kad u to mesto dolazite, upoznajete se i sa Tamišem koji je glavno pecaroško mesto, obližnji ribnjak je privatizovan i više ne može da se koristi za sport i rekreaciju. Zanimljivo je i da su im sve kafane zatvorene, te je Baranđanima na raspolaganju samo jedan kafić i to vikendom uveče.

Lea Radlovački