Дневник у Турији, вишевековном селу

 То, поприлично урбано место у општини Србобран, ужива у свим добрим странама села и доказује колико је оно важно, у шта су се многи уверили силом прилика тек прошле године услед пандемије.

- Велике су предности живота на селу, мирнија је средина, сви све знамо, свакога знамо, имамо мање непријатних изненађења него у граду, а ту су и предности одрастања и контроле деце, лакше је пазити на њих - прича нам председник Савета Месне заједнице Турија Милош Јовановић, посебно истичући све врлине својих мештана. - Није што су моји, али су стварно вредни, радни домаћини који се и даље држе традиције. Код нас се још увек сви свима јављамо на улици, што је кућно васпитање и јако је лепо. Имамо и доста васпитане деце која чувају оно што имамо у селу и јако је битно што она утичу на друге.

Село броји око 2.100 становника, што је број који је у константном паду, јер, осим што се млади селе из Турије, има доста и оних који се не жене. Кад би се ту нешто променило, тврди Јовановић, питање наталитета би се одмах решило.

- У школи имамо 170 ђака, до осмог, и надамо се да ће то успети мало да се појача. Међутим, проблем је у овима што немају ни једно дете - констатује наш саговорник. - Такође, важно је што имамо доста спортских клубова, деца имају избора, па их тако све више окрећемо спорту и здравом животу. Наше спортско двориште је осветљено ноћу, па клинци имају прилику да се баве одбојком, баскетом, фудбалом...

Добра ствар је што се у Турији стално нешто улаже и ради. Рецимо, ове године би требало да изграде фабрику воде, а чека их додатно уређење центра, као и, оптимистично се надају, сређивање Дома културе.

- Много ствари треба да се ради и урадићемо их, имамо много жеља које нисмо заборавили, само смо их пролонгирали због пандемије и сад их само још више желимо, тако да ћемо се трудити да наше село буде што живље, да наши млади имају што лепши садржај и разлог да остану у Турији - наглашава Јовановић, додајући да у свему томе имају беспрекорну комуникацију са локалном самоуправом. - Покушавамо да будемо тим који је мудар. Морамо да будемо упорни, истрајни, а најважније је што имамо жељу да се ухватимо у коштац са проблемима. Битно је и да имамо много идеја, па неке морају да прођу. Кад си на овој позицији, онда немаш радно време, свима си на располагању 24 сата. Моји Туријци знају где живим, сви имају мој број телефона...

Деца немају много брига, ал’ одрасле свашта мучи

Нема веће среће него кад на селу затекнете децу која тек уче да ходају и оне мало старије које ноге носе куда год машта пожели. Управо таква сцена нас је дочекала на игралишту за малишане где су се вијала деца Катарине Вујанов и унуци пензионисане учиљице Драгице Зеремски. Неколико генерација на једном месту - свака има свој доживљај, своју причу, своје разлоге за срећу и јед према свом селу.

- Као да смо на крај света - довикује учитељица која не може да схвати у шта се њена Турија претворила. - Омладина нема шта да ради овде, па није ни чудо што одлазе, а ови што су остали седе по кафићима и баш их брига, нико ништа неће да ради! Мислила сам да ћу, кад одем у пензију, мало да данем душом, ал’ ма какви. Гледам, некад је било и више поштовање према учитељима и наставницима, сад, ко те шиша. Ја то нисам дочекала. Оно моје време ми недостаје, али сад не бих имала жељу да радим, боже сачувај.

Док бака Драгица избацује све што јој лежи на души, Катарина се само кикоће, мада потврђује све речено, те најављује породични одлазак из Турију коју се вратила из Новог Сада како би јој деца здравије одрастала.

-Нама ово село није довољно, ми би негде даље. Желели бисмо планину због чистог ваздуха, да смо негде више, да имамо и више простора. А кад би се ужелели равнице, ми би се вратили - прича нам млада мајка троје деце.

Туријци се углавном баве пољопривредом, док они који немају земљу раде по фирмама у својој општини или у Новом Саду. Наравно, ни ово село није изузетак по питању мањка радне снаге током сезонских послова, али не зато што нема ко да ради, већ нема ко то жели.

Него, да се осврнемо на још неке лепе приче из Турије...

У селу имају чувену Српску читаоницу, односно библиотеку са читаоницом од 1870. године, у којој књигољупце сваког дана дочекује ведра библиотекарка Јелена Мирић, која је неплански недавно и нас угостила. О свему што се збива иза тих врата открићемо вам у неком наредном броју „Дневника”, а сад ћемо вам само шапнути да тамо влада таква чаролија која вас заљуби у слова, речи, приче, књиге, а да нисте тога ни свесни.

Најлепше је село оно које се воли

Туријац Зоран Цураковић Цота премда већ доста дуго живи у Новом Саду, последњих петнаестак година има више разлога и воље да се редовно враћа у свој родни крај, будући да је од Месне заједнице добио на коришћење парче земље тик уз Велики бачки канал. Осим што је то некадашње ђубриште преуредио у „Салаш у Малом Риту”, посадио ново дрвеће, наминцао кућицу, сазидао роштиљ, па сад све то служи онима који желе ту да се друже и уживају.

-Стално сам овде, цело лето, а дођем и зими, имам иза камп кућицу - прича нам насмејани Цота, задовољан оним што му је пред очима, будући да је баш ту, на том мосту изнад „Салаша” провео детињство и младост. - Што се тиче Турије, то је најлепше село, јер ја га волим! Добро је, намештено, има свега, модерно је, има три воде. Али, уништава се, скроз је отишло... Некад је било много лепше, као и свако село у Војводини. Сва деца кад овде заврше школу оду у Нови Сад да живе, чак ни викендом не долазе. Не видим ту спаса јер нема радних места, па немају где да се запосле. Ко је вредан и хоће да ради, може да направи себи да има бољу плату овде него у граду.

И још једна позитивна ситуација, која доказује колико су Туријци досетљиви и хумани, јесте 37. Кобасицијада која је одржана у суботу у потпуно другачијим околностима, али са жељом да се не прекине традиција - 237 метара кобасице донирано је Народним кухињама при Црвеном крсту, геронтолошким центрима и још неким институцијама којима овакав гест значи.

Леа Радловачки