Dnevnik u Turiji, viševekovnom selu

 To, poprilično urbano mesto u opštini Srbobran, uživa u svim dobrim stranama sela i dokazuje koliko je ono važno, u šta su se mnogi uverili silom prilika tek prošle godine usled pandemije.

- Velike su prednosti života na selu, mirnija je sredina, svi sve znamo, svakoga znamo, imamo manje neprijatnih iznenađenja nego u gradu, a tu su i prednosti odrastanja i kontrole dece, lakše je paziti na njih - priča nam predsednik Saveta Mesne zajednice Turija Miloš Jovanović, posebno ističući sve vrline svojih meštana. - Nije što su moji, ali su stvarno vredni, radni domaćini koji se i dalje drže tradicije. Kod nas se još uvek svi svima javljamo na ulici, što je kućno vaspitanje i jako je lepo. Imamo i dosta vaspitane dece koja čuvaju ono što imamo u selu i jako je bitno što ona utiču na druge.

Selo broji oko 2.100 stanovnika, što je broj koji je u konstantnom padu, jer, osim što se mladi sele iz Turije, ima dosta i onih koji se ne žene. Kad bi se tu nešto promenilo, tvrdi Jovanović, pitanje nataliteta bi se odmah rešilo.

- U školi imamo 170 đaka, do osmog, i nadamo se da će to uspeti malo da se pojača. Međutim, problem je u ovima što nemaju ni jedno dete - konstatuje naš sagovornik. - Takođe, važno je što imamo dosta sportskih klubova, deca imaju izbora, pa ih tako sve više okrećemo sportu i zdravom životu. Naše sportsko dvorište je osvetljeno noću, pa klinci imaju priliku da se bave odbojkom, basketom, fudbalom...

Dobra stvar je što se u Turiji stalno nešto ulaže i radi. Recimo, ove godine bi trebalo da izgrade fabriku vode, a čeka ih dodatno uređenje centra, kao i, optimistično se nadaju, sređivanje Doma kulture.

- Mnogo stvari treba da se radi i uradićemo ih, imamo mnogo želja koje nismo zaboravili, samo smo ih prolongirali zbog pandemije i sad ih samo još više želimo, tako da ćemo se truditi da naše selo bude što življe, da naši mladi imaju što lepši sadržaj i razlog da ostanu u Turiji - naglašava Jovanović, dodajući da u svemu tome imaju besprekornu komunikaciju sa lokalnom samoupravom. - Pokušavamo da budemo tim koji je mudar. Moramo da budemo uporni, istrajni, a najvažnije je što imamo želju da se uhvatimo u koštac sa problemima. Bitno je i da imamo mnogo ideja, pa neke moraju da prođu. Kad si na ovoj poziciji, onda nemaš radno vreme, svima si na raspolaganju 24 sata. Moji Turijci znaju gde živim, svi imaju moj broj telefona...

Deca nemaju mnogo briga, al’ odrasle svašta muči

Nema veće sreće nego kad na selu zateknete decu koja tek uče da hodaju i one malo starije koje noge nose kuda god mašta poželi. Upravo takva scena nas je dočekala na igralištu za mališane gde su se vijala deca Katarine Vujanov i unuci penzionisane učiljice Dragice Zeremski. Nekoliko generacija na jednom mestu - svaka ima svoj doživljaj, svoju priču, svoje razloge za sreću i jed prema svom selu.

- Kao da smo na kraj sveta - dovikuje učiteljica koja ne može da shvati u šta se njena Turija pretvorila. - Omladina nema šta da radi ovde, pa nije ni čudo što odlaze, a ovi što su ostali sede po kafićima i baš ih briga, niko ništa neće da radi! Mislila sam da ću, kad odem u penziju, malo da danem dušom, al’ ma kakvi. Gledam, nekad je bilo i više poštovanje prema učiteljima i nastavnicima, sad, ko te šiša. Ja to nisam dočekala. Ono moje vreme mi nedostaje, ali sad ne bih imala želju da radim, bože sačuvaj.

Dok baka Dragica izbacuje sve što joj leži na duši, Katarina se samo kikoće, mada potvrđuje sve rečeno, te najavljuje porodični odlazak iz Turiju koju se vratila iz Novog Sada kako bi joj deca zdravije odrastala.

-Nama ovo selo nije dovoljno, mi bi negde dalje. Želeli bismo planinu zbog čistog vazduha, da smo negde više, da imamo i više prostora. A kad bi se uželeli ravnice, mi bi se vratili - priča nam mlada majka troje dece.

Turijci se uglavnom bave poljoprivredom, dok oni koji nemaju zemlju rade po firmama u svojoj opštini ili u Novom Sadu. Naravno, ni ovo selo nije izuzetak po pitanju manjka radne snage tokom sezonskih poslova, ali ne zato što nema ko da radi, već nema ko to želi.

Nego, da se osvrnemo na još neke lepe priče iz Turije...

U selu imaju čuvenu Srpsku čitaonicu, odnosno biblioteku sa čitaonicom od 1870. godine, u kojoj knjigoljupce svakog dana dočekuje vedra bibliotekarka Jelena Mirić, koja je neplanski nedavno i nas ugostila. O svemu što se zbiva iza tih vrata otkrićemo vam u nekom narednom broju „Dnevnika”, a sad ćemo vam samo šapnuti da tamo vlada takva čarolija koja vas zaljubi u slova, reči, priče, knjige, a da niste toga ni svesni.

Najlepše je selo ono koje se voli

Turijac Zoran Curaković Cota premda već dosta dugo živi u Novom Sadu, poslednjih petnaestak godina ima više razloga i volje da se redovno vraća u svoj rodni kraj, budući da je od Mesne zajednice dobio na korišćenje parče zemlje tik uz Veliki bački kanal. Osim što je to nekadašnje đubrište preuredio u „Salaš u Malom Ritu”, posadio novo drveće, namincao kućicu, sazidao roštilj, pa sad sve to služi onima koji žele tu da se druže i uživaju.

-Stalno sam ovde, celo leto, a dođem i zimi, imam iza kamp kućicu - priča nam nasmejani Cota, zadovoljan onim što mu je pred očima, budući da je baš tu, na tom mostu iznad „Salaša” proveo detinjstvo i mladost. - Što se tiče Turije, to je najlepše selo, jer ja ga volim! Dobro je, namešteno, ima svega, moderno je, ima tri vode. Ali, uništava se, skroz je otišlo... Nekad je bilo mnogo lepše, kao i svako selo u Vojvodini. Sva deca kad ovde završe školu odu u Novi Sad da žive, čak ni vikendom ne dolaze. Ne vidim tu spasa jer nema radnih mesta, pa nemaju gde da se zaposle. Ko je vredan i hoće da radi, može da napravi sebi da ima bolju platu ovde nego u gradu.

I još jedna pozitivna situacija, koja dokazuje koliko su Turijci dosetljivi i humani, jeste 37. Kobasicijada koja je održana u subotu u potpuno drugačijim okolnostima, ali sa željom da se ne prekine tradicija - 237 metara kobasice donirano je Narodnim kuhinjama pri Crvenom krstu, gerontološkim centrima i još nekim institucijama kojima ovakav gest znači.

Lea Radlovački