„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Taraš

Međutim, kad (god da) stignete u to banatsko selo u opštini Zrenjanin, ne možete se pokajati jer ima šta u njemu da se čuje, a bogami i vidi – centar u ’ladovini, rodina gnezda na gotovo svakoj banderi, skela preko Tise koja je i dalje u funkciji, vinogradi na skoro sve strane, a tu su i Specijalni rezervat prirode „Okanj bara” i bara Rogozara.

Ne živi se loše u Tarašu, kaže nam potpredsednik Saveta mesne zajednice Željko Vuković.

To što se, dodaje, u Taraš ne dolazi slučajno je mana koliko i prednost.

Niko ne prolazi ovuda, pa da mu se svidi mesto. Ali, lep je ovde život, mirno je selo, nemamo probleme, nije nebezbedno, samo smo malo zaboravljeni od Grada u materijalnom smislu, veli Vuković.

O tome koliko je život u Tarašu prijatan i prihvatljiv, naročito mlađim generacijama, govori i podatak da se poslednjih godina mladi parovi vraćaju u to selo, a ima i više onih koji se odlučuju da iz njega uopšte i ne odu. Doduše, razlozi za to su finansijski.

Pre bih rekao da ih finansijska situacija vraća jer ovde lakše nađu posao, imaju manje troškova, žive u kući svojih roditelja, pa ne plaćaju kiriju u Zrenjaninu, kojem smo blizu jer nam treba svega 20 minuta donde, pojašnjava naš sagovornik.

Osnivač lista, prvi glavni urednik „Slobodne Vojvodine”, preteče današnjeg „Dnevnika”, Tarašanin Svetozar Marković Toza, rođen je u kući na samom kraju sela, tik uz Tisu.

U tom mestu je završio osnovnu školu, koja danas nosi ime po njemu, a kasnije se vinuo u svet i borbe protiv fašizma.

Kako kaže, ljudi ovde rade po fabrikama u gradu i okolini, a neki se bave poljoprivredom.

Međutim, opstaju samo veliki poljoprivrednici koji su uspeli sve da podignu na viši nivo, dok oni manji koji imaju mehanizaciju, rade i zemlju i u firmama. Kad si velik, imaš subvencije pa lako rasteš, a mali ne mogu da se otrgnu, pa rade i po firmama, pojašnjava Vuković.

 U taraškim atarima uglavnom se uzgajaju kukuruz, suncokret, soja i žitarice, nešto manje krompir i kupus, dok su voćarstvo i stočarstvo najmanje rasprostranjeni. Ipak, vinogradarstvo je, čini se, opet u usponu, te se Taraš nalazi na vinskom putu. I, što je najvažnije – nije na putu da nestane s mape...

Mi imamo dugu tradiciju vinogradarstva, kaže nam Mile Markov, vrsni vinogradar i vinar, kome je, osim „otakanja i negovanja vina”, i istorija veoma važna i bliska.

Kako dodaje, njihova seoska slava je Preobraženje, baš zbog tih vinograda, i dogodine će biti 90 godina kako je obeležavaju.

Na taj dan se sok u grožđu preobrazi i 1931. godine smo prvi put obeležili organizujući malu pijacu, a već sledeće godine su napravili da ne bude samo obična pijaca, poručuje naš sagovornik.

Nekad je Taraš imao rečnu stanicu, kada je brod plovio od Stare Kanjiže do Beograda, a svojevremno je na obali Tise bilo i pristanište za trgovce. Pre Drugog svetskog rata manifestacija se zvala Sokolski dani, da bi nakon rata bivala preimenovana u socijalističku slavu, što je samo po sebi jedan vid preobraženja. Takva tradicija se nastavila i devedesetih godina prošlog veka, kada su Tarašani obeležavali Dane mesne zajednice, ali kako god se taj događaj zvanično zvao, uvek su za meštane to bili Dani sela.

Trenutno imamo oko 850 stanovnika, ali skoro smo dobili predškolsko i vrtić, što do sad nismo imali, pa nam to uliva nadu da se nećemo ugasiti kao selo, kaže Vuković, dodajući da u osnovnu školu idu đaci od prvog do osmog razreda.

Ipak, da bi bili povezani(ji) s ostalim mestima u okolini, a ne samo s Elemirom, do kojeg je put poprilično uzan i nebezbedan, Tarašani se nadaju da će u skorijoj budućnosti uspeti da se izbore za još dva – jedan koji ih vodi do magistralnog puta između Kumana i Melenaca, a drugi, važniji, koji će ih izvesti na put Zrenjanin – Novi Sad kod mosta preko Tise, dokle su doskoro mogli da idu i asfaltiranom dolmom iz reku.

Veliki minus nam je što nemamo samodoprinose pa finansijski stojimo loše, ukazuje potpredsednik Saveta MZ i dodaje da su im u toku fasadni radovi na crkvi, ali to finansiraju Grad i Eparhija, a odskoro imaju i našeg sveštenika.

U Tarašu, selu roda, ove „sezone” je bilo 30 aktivnih gnezda, a taj broj varira iz godine u godinu. U svakom slučaju, oko 40 parova roda, od početka marta do sredine avgusta, krasi i čuva to banatsko selo, koje im je naročito pogodno za letnji život zbog dobrih izvora hrane.

Pre nego što sam se doselila u Taraš iz Novog Miloševa, čula sam priče o tome da je to mesto nekad bilo lepo, a postalo je pustoš, priseća se Aleksandra Marovac Cucić, predsednica Udruženja „Taraške rode”, te rešila da nešto uradi po tom pitanju.

Sve je, kako kaže, krenulo s jednom malom organizacijom, a u početku je bilo dosta ismevanja jer ljudi nisu verovali da nešto može da se promeni.

Mi verujemo u ekološki turizam, koji ima potencijal, kao i druge stvari, poručuje naša sagovornica.

Da bi pomogli rodama da se što bolje „smeste” i prežive privremeni život u Tarašu, urađene su 34 platforme koje im obezbeđuju gnezda i čuvaju ih od struje, od koje mladi ptići najčešće uginu. Plan je da realizuju brojne projekte, među kojima je najnoviji taj da urade učionicu na otvorenom za decu koja im dolaze u goste, ali i da naprave kućicu koja bi služila kao prihvatna stanica za povređene rode. A dok se sve to ne ostvari, jedno je sigurno, roda Prvoje sa svojom dragom Marom vraća se u Taraš na samom početku marta u svoje gnezdo, koje u proseku teži oko pola tone!

Po drugi put planiramo da uvedemo plin, a imamo i gotovu projektnu dokumentaciju za kanalizaciju, ali za realizaciju tog projekta ne možemo da obezbedimo novac. Bilo bi dobro da nam srede i puteve po selu..., navodi naš sagovornik.

O nastanku imena Taraš postoji nekoliko teorija, ali najverovatnija je ona koja kaže da je naziv nastao od reči „tor”, koja označava ograđen prostor, budući da je selo bilo ograđeno barama koje su bile nekadašnji meandri Tise.

U svakom slučaju, mesto se prvi put spominje u spisima 1202. godine, ali postoje dokazi da se na tom području živelo još u doba neolita.

Kroz Taraš prolazi i biciklistička staza Euro 11, koja se, potom, uspinje na neasfaltiranu dolmu kao jedini put koji je iole upotrebljiv i povezuje Zrenjanin i Adu. S te staze se s jedne strane vidi teren Fudbalskog kluba „Tisa 1933”, a s druge skela, nekadašnja plaža i Tisa, koja konstantno teži da se vrati u staro korito, zbog čega stalno odranja i nosi obalu. Taraš je, izgleda, i idealno mesto za stvaranje domaće kinematografije, pa su tako u njemu, ili u neposrednoj blizini, snimani „Salaš u Malom ritu”, „Veliki transport”, „Jesen stiže, dunjo moja” i „Konji vrani”.

Lea Radlovački