„Дневник” у селу необичног назива – Краљевци: Сви запослени, сити и сремачки мирни

Заиста се, онда, и може рећи да „сви путеви воде кроз Краљевце“, како нас уверава председник Савета локалне Месне заједнице Никола Чанаџић, који је и један од ретких Сремаца који је изашао из родне куће и себи обезбедио другу. Заправо, две!

- У сваком житу има кукоља, па тако и у мојој породици - шали се наш домаћин који нас је срдачно дочекао у свом најновијем дому у селу, за „шареним асталом“ пуним домаћих месник и млечних радиности. - Као што је Бетовен компоновао глув, тако и ја не једем месо, али правим кобасице, шунке, све...

Но, наравно, највише смо причали о селу, уместо о храни, те нам је, тако, Никола објаснио да су мештани Краљеваца генерално гостопримљиви и срдачни, нарочито кад организују манифестацију Дани жетве, која се ове године одлажем због пандемије, а која је требало да буде организована данас.

- Дани жетве се одржавају, ево, већ пет-шест година. Дође нам и по 30 удружења из целе Србија, а имамо и госте из Босне. Село оживи на тај дан - прича нам наш саговорник, видно тужан што ће ове године Краљевци остати без тог лепог догађаја.

Највећи цар у Краљевцима је Радован Томић који је од покојног очуха наследио надимак - Цар! Можете га затећи на улазу у село, из правца Руме, како на тезгама продаје најбоље лубенице и парадајз. Бар тако тврди...

- И није баш пријатно да седим овде по овим врућинама, али све је то борба за опстанак - каже нам Цар ком ово тезгарење дође допуна на пензијицу од 12.000 динара. - Овде радим од деведесетих, а до тад сам 40 година продавао лубеницу у Славонском Броду. Кад се све распало, људи који су избегли у Срем, кад су ме видели, питају ме како сам успео да побегнем! Нису ни знали да сам ја заправо одавде.

Али, без обзира на те вести, Чанаџић каже да се и иначе труде да врате драж селу током целе године и то тако што нуде разне садржаје свим узрастима.

- Мислим да ћемо само на такав начин успети да сачувамо село - уверен је наш домаћин. - Направили смо Актив жена који окупља наше жене, наше мајке, а то је озбиљна ствар и оне су сачувале сву традицију села како би их пренеле на млађе нараштаје. А и они су се организовали у Независну омладинску организацију Краљевац, на шта сам веома поносан јер су вредни пажње. Они ће својим радом и примером сачувати ово село и државу, уопште. Такође, имамо и фудбалски клуб који је био у лошем стању кад смо га наследили, али је сад кренуло нешто да се дешава. Имамо план да оснујемо стонотенисерски клуб! Наши момци и девојке свако вече га играју, имамо два професионална стола, а мислим да ће локална самоуправа да нам помогне да им обезбедимо и адекватан простор. То дружење је највећи фактор свега, јер кад су они међусобно добри, то онда иде и све буде другачије, боље. Једино нам је фолклор за сада мало стао, али кад смо организовали прве Дане жетве, наша деца су показала да умеју заиграју.

Село Краљевци спомињу се још у првој половини 14. века, а име је добило, како се верује, због тога што је краљ Драгутин тамо имао летњиковац. Иако о томе постоје записи, нема физичких остатака који би списе и поткрепили. У сваком случају, место је увек било мало и скромно и бројало највише око хиљаду душа, што је и данас случај. Упркос бројним недаћама, увек је остајало исто и некако доследно себи, баш краљевски.

С друге стране, могло би се рећи да у Краљевцима нема незапослених, будући да су у том месту отворене поједине фабрике, а има и мањих предузетника који запошљавају мештане.

- Сад не можете да нађете људе да вам раде на њиви јер су сви запослени - прича Никола, додајући да сви заједно имају порив да помогну селу на различите начине. - Сви се трудимо да село оживи. Имамо и једног младог сточара који има око 800 грла оваца. Неки имају мешовите фарме, мада је говеда све мање. Старосна структура села је на горњој граници, мање је младих људи, па повртарством се све мање њих баве, тако да можемо да кажемо да је ово чисто ратарски део.

Мештанин Јовица Јоца Јовановић не би своје Краљевце заменио ни за Београд ни за Нови Сад. А и што би кад се навикао на „овакав живот“ и могло би се рећи да је задовољан. Једино шта га мучи, чини се, то је што у селу више нема дискотеке!

- У оно моје време, кад је радила дискотека, тад је било најбоље - носталгично се присећа Јоца ког и две тетоваже мира као и сличица Тита на шеширу подсећају на млађе дане. -  Сад не излазим нигде, остарило се, имам 61 годину. Али гледам младе, тешко им је... Видим, излазе у центар, седну на клупу и пуштају музику из кола. Волели би да и сад имамо дискотеку, не због мене, него због млађих.

У једном тренутку током разговора Никола нам рече да су мештани Краљеваца мирни Сремци, што нас је, признајемо, затекло јер нисмо навикли да су Војвођани између Дунава и Саве нарочито „тихе нарави“...

- Знате како, у сваком рату смо дали велики број бораца и жртава, али смо овако мирни јер радимо по цео дан, па немамо енергије да трошимо на друге ствари. Мислим да смо ипак врло живо село. Кад „Слагалица“ прође, центар увече буде пун - каже нам насмејани саговорник, признајући да умеју да буду и другачији, али по потреби. - Сви кажу како је у њихово време било тешко, али свако је увек живео како је могао. Наравно, увек има простора и увек може да се ради боље. Наша очекивања јесу велика, али колико можемо, толико ћемо урадити. Гледамо да угодимо свакоме...

Леа Радловачки