Dnevnik u selu kroz koje se ne prolazi – Martonoš

Zaista, ne umišljamo kad tvrdimo da ovo mesto, koje pripada opštini Kanjiža, uprkos svim manama za koje smo saznali, ipak ostavlja pozitivan utisak na nas kao posetioce koji su vazda obišli podosta vojvođanskih mesta. (Da budemo precizniji, u ovom trenutku, više od 160.) A da stvar bude još luđa, svi oni nedostaci na koje su nam žitelji ukazali, koliko god da su realni i vidljivi, nisu toliko uočljivi jer je više lepih detalja koji vam skreću i drže pažnju, poput uređenog centra, šarenih cvetnih žardinjera, same organizacije mesta jer je sve u samom centru, pride nema smeća i, ono na šta nismo navikli, u svakom trenutku ima ljudi na ulicama.

- U selu imamo 35 ulica, a samo četiri-pet su asfaltirane, ostale su, u najbolju ruku, posute makadamom – navodi nam prvi i najveći problem u Martonošu predsednik Saveta Mesne zajednice Gergelj Horvat. – I kad se imalo para, pre 30-40 godina, nije se asfaltiralo, a sad je još teže. Svu dokumentaciju smo predali Pokrajini, pa kad budu otvarali „česmu”, neka se i kod nas dolije. Kad vidim druga slična sela u okolini, prema Banatu ili Somboru, sve su im ulice asfaltirane, jest’ da su dva metra širine, ali i ne treba im šire, ne treba ni nama. Tako da, nije se mnogo Martonoš promenio od kad sam ja bio mlad, osim što smo dobili tih nekoliko asfaltiranih ulica...

U Martonošu je najlepša šuma uz Tisu, kažu žitelji ovog sela, a koji su rodom sa Kosova – Hajruš Przlaj i Ajvaz Mustafa. U ovom selu žive već 12 godina, a tu odluku su doneli jer su u tom trenutku kuće bile najjeftinije. Inače, mesto im se sviđa jer, kako tvrde, nema svađa, tuča i krađa, ali ipak imaju jednu zamerku – nedostatak javnih (plastičnih) toaleta.

- U centar dolaze ljudi s kraja sela, treba im sat vremena da dođu dovde, pa kad si žedan, imaš gde da piješ, a kad ti se ide u toalet, nigde neće da te prime – kaže Przolaj koji je odrastao u Nemačkoj i navikao da u svakom mestu ima javnih toaleta. – Kad se sakrijemo negde, zovu policiju, maltretiraju nas. Muškarac još i može da se sakrije negde ili čak da ode u kafanu, a gde će žene?

Mada nemate utisak da manjka asfalta, verovali ili ne, ne uviđate čak ni da je tek svaka treća kuća ispunjena životom, jer je Martonoš nekako sam po sebi, u svoj toj svojoj poluzapuštenosti i poluobraslim ulicama, poprilično pitom i gostoprimljiv. Svako nas je dočekao kao da se odavno znamo i s obaveznim pitanjem čime bi nas mogli poslužiti, i ma koliko oni slabo divanili srpski a mi nimalo „mayarski”, svi se dobro služimo smeškom, pa je uspešno sporazumevanje sasvim normalna stvar.

- Ovde su radni i vredni ljudi – veli nam Horvat, navodeći da u selu ima dosta prilika za zapošljavanje, te im dolaze i radnici iz Kanjiže i Sente. – Voleli bismo i da naši ljudi dobijaju veće plate, recimo. Jer, još uvek ima smisla i vredi ostati ovde, u okolini nema velikih gradova, sve je prirodno, tu nam je i Tisa, moglo bi mnogo šta da se napravi, naročito od starog korita. Imamo zabavište, prodavnicu, Poštu, osnovnu školu, lekara... Ovde još uvek može lepo da se živi.

Ne sumnjamo u ove reči, pa eto, ako neko može da zamisli svoj život u Martonošu, kuća na prodaju ima i na pretek, a trosobna sa centralnim grejanjem košta oko deset hiljada evra, dok od dodatnih ulaganja treba samo srediti fasadu.

Inače, u Martonošu živi oko hiljadu stanovnika, od čega su 90 odsto Mađari, oko tri-četiri procenta Srbi, a ostalo su Romi. Selo ima dve crkve – pravoslavnu koja je starija i katoličku mlađeg datuma.

Gas je sproveden kroz selo, kanalizacija nije. Ako vas još štogod zanima, neka vas ne mrzi, provozajte se do ovog nekadašnjeg ribarskog mesta i sigurno ćete pronaći makar neki detalj koji će vas uveriti da ste negde gde baš može da vam bude lepo.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Na dečjem igralištu blizu Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj”, učenici trećeg razreda mađarskog odeljenja, desetoro njih, imali su čas u prirodi. Učiteljica Edina Farkaš, koja u Martonošu radi već 15 godina i svakog dana putuje iz Kanjiže, primećuje da se broj đaka rapidno smanjuje jer se mladi nakon srednje škole ili studija ne vraćaju u selo. Ipak, lakše je raditi sa manjom grupom dece jer onda svakome može dovoljno da se posveti.

- Deca su dobra, ljubazna i zainteresovana, a i ja volim da se igram sa njima i da pričam. Jesu nemirna i uvek im treba nešto novo, drugačije i interesantnije, ali koristimo televizor, kompjuter i projektor u nastavi, pa im to drži pažnju – kaže Farkaš.

Inače, u Martonošu je škola do osmog razreda, s tim što od prvog do četvrtog imaju jedno kombinovano odeljenje za decu koja pohađaju nastavu na srpskom jeziku.