"Дневник" у селу кроз које се не пролази - Арадац

Борећи се с рупама и рупчагама, псима из околних викендица и заносним крајоликом који нам је одвлачио пажњу, након неког времена наишли смо на два торња како извирују кроз скоро ћосаве крошње и препознатљиву жуту таблу коју нисмо очекивали из овог правца. Јер, Арадац има три улаза, али џаба им, кад су слепо црево, село у ком се аутобус окреће, ако се уопште и појави.

- Код нас само птичјег млека и памети нема, јер памет нам је отишла, а птичје млеко је скупо – дочекује нас по доласку председница Асоцијације жена и Удружења пензионера Рада Петраш, док кува кафу за коју каже да је најбоља на свету. – Ни паре немамо, ни то немојте да нам тражите, а кафу ћете добити, па куд који мили моји.

И док нам домаћинска весела атмосфера тресе желудац и затеже обрасе, скоро па заборависмо што смо уопште дошли. А онда нас убрзо главни домаћин, председник Савета Месне заједница Арадац Ранко Јованов, подсећа на реалну свакодневну причу њиховог места, што нам је знак да је време за посао.

- По многим стварима смо ми „слепо црево”, јер иако почињемо на А, али то само у случају кад су лоше ствари, а кад треба нешто да нам се да, онда смо Ж или Ш - удара у мету Јованов. - Арадац је специфичан, има добар геоградски положај, центар Новог Сада нам је на 40 километара, а центра Зрењанина на десет, у ствари, сад на три и по, јер је Тржни центар „Биг” постао центар града. Ово је лепо место за живот за свакога ко жели да живи у граду или близу, али да има свој мир. На крају крајева, то је будућност Европе, да сви раде у градовима а живе на селима.

„Дневник” се у Арадцу купује, свакодневно! Неколико људи га узима с времена на време, а има оних који свако јутро долазе на трафику по свој примерак, каже нам продавачица Бранкица Савчић. Оно што није морала да нам предочи, јер смо за кратко време могли и сами да се уверимо, јесте да мештани највише купују цигаре и штампу.

- Али и штампа све мање иде, јер старији нису навикли да читају вести на интернету – каже насмејана Бранкица, која у Арадцу живи последњих двадесетак година. - Пази, то је сад компликована прича, али тата је радио као полицајац, па су га са службом сељакали тамо-вамо. Иначе, оба родитеља нису одавде, али су осамдесетих живели овде и допало им се, па су хтели да се врате кад је тата отишао у пензију. Имам доста људи са којима се овде дружим, тако да ми је с те стране океј, али све мање младих има, то је истина. Оно што се мени допада овде је то што је миран живот, нема ужурбаности као у граду. Допада ми се што се у последње време доста људи враћа на село, јер ми имамо предност што смо близу граду – закључује наша млада саговорница.

Међутим, управо јер је Арадац идеално место за живот, структура становништва је шаролика.

- Губимо квалитетно становништво. Можда ће неко да се наљути, али морам да будем искрен. Јер сви који су у проблему у граду, и зашли су у још веће проблеме, тамо продају станове, а пошто желе да буду близу тог истог града, онда купују куће код нас и тако решавају своје финансијске проблеме, а то значи да нам не долазе доктори и акадамици… А људи одавде, махом Словаци, одлазе трбухом за крухом и то у Словачку. И онда се ја питам, зашто је неко овде створио нешто и имао нешто, али није успео да се снађе па је отишао, а неко други је дошао на то нечије и снашао се? То је питање нашег менталитета – категоричан је председник Савета.

Ипак, то не значи да мештани немају добре међуљудске односе. Напротив. Колико функционишу као заједница показује и њихово јединство када је реч о обнови православне цркве посвећене Светом архангелу Гаврилу.

- Сви су коментарисали да је немогуће средити цркву од донације мештана, и сад, кад виде људи да се то заиста дешава, онда су се још више активирали. Кренули смо са санацијом од почетка, средили смо торањ и пресецали влагу, променили смо прозоре, врата, убацили две климе, а следеће на реду је санирање крова, па малтерисање и поправљање фрески. Тренутно је уложено до 30.000 евра, а нисмо ни на пола пута, тако да ће сигурно на крају све коштати и до 200.000 евра – вели Јованов, а потом дели с нама једну занимљивост у коју смо се касније и сами уверили, а то је да се две цркве, православна и словачка евангелистичка, не виде из истог правца, већ увек доминира само једна.

У Арадцу, иначе, живи око 3.500 становника и тај број релативно стагнира већ годинама, али број ђака у школи непрестано опада, нарочито када је реч о словачкој деци. У свом том тумбању остају са све већим бројем напуштених кућа, косачицом за траву из доба Тита, као и вечитим обећањима за канализацију и еко-чесме.

Леа Радловачки