"Dnevnik" u selu kroz koje se ne prolazi - Aradac

Boreći se s rupama i rupčagama, psima iz okolnih vikendica i zanosnim krajolikom koji nam je odvlačio pažnju, nakon nekog vremena naišli smo na dva tornja kako izviruju kroz skoro ćosave krošnje i prepoznatljivu žutu tablu koju nismo očekivali iz ovog pravca. Jer, Aradac ima tri ulaza, ali džaba im, kad su slepo crevo, selo u kom se autobus okreće, ako se uopšte i pojavi.

- Kod nas samo ptičjeg mleka i pameti nema, jer pamet nam je otišla, a ptičje mleko je skupo – dočekuje nas po dolasku predsednica Asocijacije žena i Udruženja penzionera Rada Petraš, dok kuva kafu za koju kaže da je najbolja na svetu. – Ni pare nemamo, ni to nemojte da nam tražite, a kafu ćete dobiti, pa kud koji mili moji.

I dok nam domaćinska vesela atmosfera trese želudac i zateže obrase, skoro pa zaboravismo što smo uopšte došli. A onda nas ubrzo glavni domaćin, predsednik Saveta Mesne zajednica Aradac Ranko Jovanov, podseća na realnu svakodnevnu priču njihovog mesta, što nam je znak da je vreme za posao.

- Po mnogim stvarima smo mi „slepo crevo”, jer iako počinjemo na A, ali to samo u slučaju kad su loše stvari, a kad treba nešto da nam se da, onda smo Ž ili Š - udara u metu Jovanov. - Aradac je specifičan, ima dobar geogradski položaj, centar Novog Sada nam je na 40 kilometara, a centra Zrenjanina na deset, u stvari, sad na tri i po, jer je Tržni centar „Big” postao centar grada. Ovo je lepo mesto za život za svakoga ko želi da živi u gradu ili blizu, ali da ima svoj mir. Na kraju krajeva, to je budućnost Evrope, da svi rade u gradovima a žive na selima.

„Dnevnik” se u Aradcu kupuje, svakodnevno! Nekoliko ljudi ga uzima s vremena na vreme, a ima onih koji svako jutro dolaze na trafiku po svoj primerak, kaže nam prodavačica Brankica Savčić. Ono što nije morala da nam predoči, jer smo za kratko vreme mogli i sami da se uverimo, jeste da meštani najviše kupuju cigare i štampu.

- Ali i štampa sve manje ide, jer stariji nisu navikli da čitaju vesti na internetu – kaže nasmejana Brankica, koja u Aradcu živi poslednjih dvadesetak godina. - Pazi, to je sad komplikovana priča, ali tata je radio kao policajac, pa su ga sa službom seljakali tamo-vamo. Inače, oba roditelja nisu odavde, ali su osamdesetih živeli ovde i dopalo im se, pa su hteli da se vrate kad je tata otišao u penziju. Imam dosta ljudi sa kojima se ovde družim, tako da mi je s te strane okej, ali sve manje mladih ima, to je istina. Ono što se meni dopada ovde je to što je miran život, nema užurbanosti kao u gradu. Dopada mi se što se u poslednje vreme dosta ljudi vraća na selo, jer mi imamo prednost što smo blizu gradu – zaključuje naša mlada sagovornica.

Međutim, upravo jer je Aradac idealno mesto za život, struktura stanovništva je šarolika.

- Gubimo kvalitetno stanovništvo. Možda će neko da se naljuti, ali moram da budem iskren. Jer svi koji su u problemu u gradu, i zašli su u još veće probleme, tamo prodaju stanove, a pošto žele da budu blizu tog istog grada, onda kupuju kuće kod nas i tako rešavaju svoje finansijske probleme, a to znači da nam ne dolaze doktori i akadamici… A ljudi odavde, mahom Slovaci, odlaze trbuhom za kruhom i to u Slovačku. I onda se ja pitam, zašto je neko ovde stvorio nešto i imao nešto, ali nije uspeo da se snađe pa je otišao, a neko drugi je došao na to nečije i snašao se? To je pitanje našeg mentaliteta – kategoričan je predsednik Saveta.

Ipak, to ne znači da meštani nemaju dobre međuljudske odnose. Naprotiv. Koliko funkcionišu kao zajednica pokazuje i njihovo jedinstvo kada je reč o obnovi pravoslavne crkve posvećene Svetom arhangelu Gavrilu.

- Svi su komentarisali da je nemoguće srediti crkvu od donacije meštana, i sad, kad vide ljudi da se to zaista dešava, onda su se još više aktivirali. Krenuli smo sa sanacijom od početka, sredili smo toranj i presecali vlagu, promenili smo prozore, vrata, ubacili dve klime, a sledeće na redu je saniranje krova, pa malterisanje i popravljanje freski. Trenutno je uloženo do 30.000 evra, a nismo ni na pola puta, tako da će sigurno na kraju sve koštati i do 200.000 evra – veli Jovanov, a potom deli s nama jednu zanimljivost u koju smo se kasnije i sami uverili, a to je da se dve crkve, pravoslavna i slovačka evangelistička, ne vide iz istog pravca, već uvek dominira samo jedna.

U Aradcu, inače, živi oko 3.500 stanovnika i taj broj relativno stagnira već godinama, ali broj đaka u školi neprestano opada, naročito kada je reč o slovačkoj deci. U svom tom tumbanju ostaju sa sve većim brojem napuštenih kuća, kosačicom za travu iz doba Tita, kao i večitim obećanjima za kanalizaciju i eko-česme.

Lea Radlovački